Dnes náš srbský kolega a spolupracovník Aleksandar Čotrić

ЈЕЖ ֎ ГОДИНА 91 ֎ БРОЈ 3202, 3203, 3204 ֎ ЈУЛ, АВГУСТ, СЕПТЕМБАР ֎ ЦЕНА 150 ДИНАРА
Горан Дивац
»2«
Улизичка рапсодија
Миле Поп Илијев
СТРАСТ ГЛАВНОГ ЋАЦИЈА
Водиш земљу маестрално,
А изгледаш страобално
Привлачиш ме ненормално
Облачиш се неформално
И заводиш свакодневно,
Јебо би` те непрестано.
Макар било неуставно.
КРАТКИ РОДОСЛОВ
Испустила те мајка
И пао си на теме
И још си на њему.
На сјебаном темену
Први си у племену.
Могао је Анђелко да дрка
А не да мрка.
Сва је прилика, ту је разлика.
ПАРАЛЕЛЕ
Овако би рекао Јунг:
Ти си Ким Џонг Ил,
Анђелко Ким Ил Сунг.
ДИЛЕМА
Дал` да ти напишем оду,
Или да пустим воду!
СМЕШТАЈ
Још држиш улизице у слози,
Из тебе их ваде проктолози.
Твоје сараднике врле.
Најдубље се укопао Крле.
Унутра најбоље ради.
Нити излази нити се вади.
СВЕЧАНА ПЕСМА
Највећи сине отаџбине,
Највећи оче нације,
Обриши свете слине,
И благослови ћације.
Ти си син, брат и ћале,
Вођа у српске светове,
Обриши жвале, брале,
Погледај српске кметове.
Застани мало, не јури,
Заустави празне говоре,
Из усмина ти пљувачка цури,
Газда си Содоме и Гоморе.
Вечан си, нигде ти краја,
Чезну за тобом градови и села,
Уместо радости и наговештаје раја
Доносиш парастосе и опела.
СВОЈТА
Глас од твојих презрених робова,
Без којих си немоћан и пропао
Испод бројних српских гробова,
У којима је твој гласач још топао.
Ми нисмо они који те руше,
Ми смо твоји и ти си наш,
Гласачке мртве душе.
ФАУНА
Испред централе МУП-а
Два белоглава супа.
Усред старог двора,
Четири дебела твора,
У белом чадору свитац сија,
Изнад клупка шарених змија.
Код улаза шарка,
А на прозору наочарка.
Уз престо наказна жена
А на престолу хијена.
Аждаје чувају кућу
У кавезу врани гаврани цвркућу.
Југослав Влаховић
Југослав Влаховић
»3«
Некако се потрефило да овај текст, какав-
такав, настаје тачно 25. маја. Дан младости,
дакле.
Сећање на некакву младост не буди
носталгију у мени. Не жалим за годинама које
су отишле у праисторију. Рођен сам у првој
половини последњег века прошлог миленијума.
Помисао која ме своди на изумрлу животињу
којој беле кости вире из песка. А ипак сам овде,
без много разлога и циља који бих остварио.
Сви циљеви су погођени и попадали и без
моје помоћи. Са собом носим прошлост и
остајем у њој.
Шта смо ми то славили? Били смо зачуђени
што се баш нама потрефило да живимо исто
кад и Тито и да га славимо. Двадесет и пети
дан маја је можда његов рођендан. Можда
заиста јесте, али многи тврде да је имао више
рођендана. И да је он у ствари био неко други,
а неко други он. И да није рођен у Кумровецу
и да уопште није рођен. Него је једноставно
постојао.
Данас знамо да је Дан младости био једно
масовно усхићење, ничим изазвано. Осим
уверењем да је лице због кога се трчало
потпуно заслужило тај маратон и палицу која
му је дарована на слету. Стадион ЈНА, сећате
се, највећа арена у бившој великој Југославији.
Узбуђени омладинац, или старији клипан,
припремљен у Удби, проверен да не направи
нешто лоше, да се не саплете, падне и забрља
или се не збуни па не избрбља нешто.
Углавном, све се одвијало по плану.
Предавалац штафете је био јунак непостојеће
југословенске нације данима пре и неколико
дана после. А онда је одлазио у историјски
заборав, све док не почне трчање за следећу
годину. Никада ми нису понудили да трчим,
носим штафету или да је чувам. То је била
неопозива оцена службе. Знам да је Матија
Бећковић чувао штафету више пута, а ја сам
био увек далеко од ње. Нисам стигао да патим
због такве сумње у моју поузданост.
Дан младости је настављен све до 89.
године, када је прималац штафесте већ
давно био мртав. Била је то парада кича и неукуса,
са Титовом стилизованом фигуром од стиропора,
високом двадесетак метара. Клицало се давно умрлом
маршалу, све док се некоме није учинило да је такво
ходољубље за мрвог вођу постало давно бесмислено.
Као што је било бесмислено и пре тога.
Кад је Тито умро, имао сам 33 године. Ма шта
мислили, он је био ратник, није се лоше живело у
његово доба. Имао је оно што нико не зна шта је у
ствари: харизму. Лепо се држао, хладно је запалио
цигару у овалном кабинету пред Никсоном. Није нас
било срамота кад негде оде или се враћа. Народ је
излазио и бацао цвеће под точкове.
Данас сам у врло озбиљним годинама. Врховни
који себе тако зове, непожељан је у градовима
Србије. Изгледа чудовишно и језиво. Брука нас
својим грдобним лицем и говорима где год крене.
Могуће да је и он тако негде омиљен и вољен,
али ја то не умем да видим. Године чине своје. Мени
се чини да су много година после Тита овде дошле
сабласти, наказе и чудовишта разних врста. Имам
све разлоге да због њих жалим за младошћу. Али не
стижем.
Југослав Влаховић
Љубодраг Стојадиновић
ДАН МЛАДОСТИ
»4«
Све је ишло као по лоју а
онда смо се оклизали! Потом је
кренуло по злу. Није да нам је тај
терен био непознат, и нас су по
злу знали и препознавали. Зло и
наопако нам је било у партијском
програму. Вођство а и већина
чланства су нам били од зла оца
и од горе мајке. Били смо на зло
спремни и у злу огрезли. Зло говече
– јуне довијека био је идеалан тип
наших присталица. Једном речју,
зло колико нам је било добро! И да
се на злу завршило, ми би певали,
али није.
Засрали смо!
И то онако поштено засрали!
То је, заправо, било и једино што
смо икад поштено урадили.
А онда смо се, логично, нашли
у говнима!
– Срање! – рекао је наш мудри
лидер. Чудо једно како је тај
човек умео прецизно да опише
ситуацију!
– И то велико! – додао је
председник Извршног одбора!
– До гуше! – поентирао је
заменик председника сранке!
– Како заговнасмо овако? –
питао се потпредседник!
– Неко је усрао ствар! – добацио
је шеф посраничког клуба.
– Не може нас више опрати ни
Дунав ни Сава! – констатовао је
главни повереник.
– А да, ипак, пробамо. Ионако
су нам наши противници обећали
да ћемо да пливамо! – додао је
неко из трећег реда.
– Објективно, ми јесмо говна,
тако да смо сада своји на своме!
– покушао је да релаксира ствари
генерални секретар.
– Не серите више! – брецнуо
се лидер, то јест највеће говно
међу присутним изметом. – Да
парафразирам Марксову тезу о
Фојербаху, доста смо причали
о срању, ради се о томе да се из
гована извадимо!
Труст мозгова је пуштен у
погон, на столу су се нашли
разни предлози, ангажовани су
најбољи и најскупљи маркетинг
стручњаци за кризни пи ар, али
се излаз из септичке јаме није
назирао. Смрдели смо надалеко
и нашироко. Испред седишта
наше сранке окупљали су се људи,
зачепљених носева, и довикивали:
– Уа, говнари!
– Сероње!
– Смрадови!
– Кењатори!
– Ђубради!
– Фекалије!
И што смо више покушавали
да се ишчупамо, упадали смо у
све веће и веће срање. Тако су
неопходан и редован мобилијар
наших митинга, на којима
смо безуспешно покушавали
да се представимо чистим и
миришљавим, постали тои тои
тоалети, али њихови капацитети
нису могли да одговоре гомили
просеравања са трибина, а још
мање аутентичној дефекацији
наших присталица након
облапорне конзумације провијанта
којим смо их намамљивали на
скупове. Једном речју, говна су
постала наш заштитни знак, а ми
сами канализација над земљом.
Смрад је био наша претходница,
али и оно што је остајало иза нас. И
када више нисмо знали ни куда ни
како даље, на наша тои тои врата
закуцали су неки млади људи са
чистим рукама.
– Вашим срањима је дошао
крај, обрисаћемо вас! – одсечно
су рекли, кренули да навлаче
црвене рукавице и монтирају
водокотлиће. А потом…Потом је
неко пустио воду!
Ранко Пивљанин
ТОИ-ТОИ, КУД КОЈИ, МИЛИ МОЈИ
Мухамед Ђерлек
»5«
Гледам демонстранте
Како у сред бела дана
Демонстрирају преко Теразија
Демонстрирају
А имају и у чему
Све млади здрави згодни
И дивно одевени
Волео бих и ја
Да сам с њима
Више него ишта
Кад бих имао у чему
Али овакав не могу
Ни преко прага
А камоли међу људе
Нијесам за показивање
Чекам ноћ
Да отпрећем ноге из пепела
И измилим пред кућу
Го голцит
И само стрепим
Да ме ко не види
ДЕМОНСТРАНТИСаша Димитријевић
»6«
Модерна српска бајка: “Ђуро
Мацут и добра вила”
⁂
У недавном Извештају, Европски
парламент приметио је да је Србија
посвећена чланству у Европској
унији.
Али такви су европски
парламентарци, примете и најситније
детаље.
⁂
Логопед Ане Брнабић од
сутра креће на терапију ког
неуропсихијатра!
⁂
Митинг владајуће странке је живи
пиш!
⁂
Наслов у новинама: “Грчка улаже
25 милијарди евра у одбрану!”
Али, узалуд. Од српских туриста
нема одбране.
⁂
Град Београд непрестано ради на
доношењу нових решења како би се
растеретио саобраћај у центру града.
Проблем је у томе што након
примене сваког новог решења,
потреба за растерећењем расте.
⁂
Због свакодневних крађа, у
великим трговинским ланцима
приморани су да стављају зујалице на
артикле.
Њих изгледа једино лопови не
бојкотују.
⁂
Од енглеских фудбалских судија
горе је само српско правосуђе.
⁂
Најмлађи власник фирме у Србији
има 2 године!
Код нас се бизнисмен не постаје.
Код нас се бизнисмен рађа.
⁂
Србија је напредовала на листи
најсрећнијих земаља света, са 37. на
31. место.
Толико смо срећни да је срећа
почела да се излива на улице и тргове.
⁂
Чудовиште високо око 20 метара
живело је некада на територији
Србије.
У Србији и данас живи једно
чудовиште, али је десет пута ниже.
⁂
Из Пионирског парка однето је
смеће. Али ђубре је остало.
⁂
Неко динста, неко похује…
Углавном, кува се!
⁂
Наслов у новинама: “Познати
фудбалер храни се као прачовек!”
Што би наши просветари рекли:
“Благо њему, он се бар храни.”
ЦРТИЦЕ
ДОБРОДРЖЕЋИ
-Како си? Како се држиш?
-Ма пусти, држим се к’о плафон.
о
БЕЗ ЗАПРАШИВАЊА
-Откуд оволико дронова у
паркићу!?
-Човече, то нису дронови, него
комарци.
о
ОНО И ОЦО
-Шофо, сво мо зојобовојо!
-И мене, Ана, и мене.
о
ФУНДУС
-Председниче, шта бисте данас из
фундуса?
-Дај, бре, неки кофер, да се
пакујем!
ПИТАЛИЦЕ
Где ћаци набавља тоалетну воду?
-Испред Скупштине.
⁂
Колико мостова је у Београду
изградила ова власт?
-Минус један.
⁂
Како се зове пензионер који
подржава студенте?
-Тензионер.
⁂
Шта ради полиција у Пионирском
парку?
-Тражи студента.
⁂
Просек студената на пленуму је
отприлике 8,90.
Просек ћација у Пионирском
парку је отприлике 36,5 година.
Александар Стојадиновић
АФОРИЗМИ И ДОСЕТКЕ
Милорад Ранков
»7«
Још у вртићу се видело да је лепо
васпитан. Кад би му неко дете отело
играчку он му је пружио још једну.
У школи је, играјући фудбал,
више волео да асистира него да
постигне погодак. Никада није
преписивао од других а у свакој
прилици је дозвољавао другима
да од њега преписују. У војсци се
показао као прави друг. Штитио је
колеге и по цену да заради покоју
казну или укор.
Кад се женио, толико је био
добар да је тазбини вратио сав
мираз. Кад се запослио па је
каснила плата, увек је налазио
оправдање за послодавца. У
ретким ситуацијама, када се
задуживао, не само да је дуг
враћао на време, него је увек на то
додавао још мало новца. А када је
морао да враћа и камату, увек је,
из захвалности, инсистирао да она
буде већа од понуђене.
Кад су му долазили гости са
поклонима, увек је гледао да и он
њима, при поласку кући, врати
и више него што су они њему
донели. Док је нешто продавао
увек је давао испод цене, а док је
куповао давао је више него што су
му тражили.
За време бракоразводне
парнице жени је дао више
имовине него што је тражила, а од
судије је захтевао да деци плаћа
алиментацију у дуплом износу.
Такав је био. Желео је да увек да
више него што је примао.
Још није стигао свима да угоди,
дође старост. А уз старост стиже
и болест. И тако, отказаше му
ноге и наш добри човек паде у
постељу. А, како је цео живот био
добар према другима, навалише
посетиоци са свих страна. Свако је
донео неки поклон да се пацијент
освежи и да оснажи.
Толико је воћа имао да је у
другачијим околностима могао
отворити омању пиљарницу. Био
је окружен хрпама банана, па је
у једном тренутку зажалио што
није мајмун. Али, како никоме
није желео да остане дужан, он је
те кесе са поклонима измешао, па
враћао драгим посетиоцима.
Међутим, проблем је настао
кад су му почели доносити лекове
и сличне ствари. Пријатељ му је
донео сируп за јачање имунитета.
Колега кутију мултивитамина.
Комшија специјалну флашицу са
цевчицом, за воду. Бивша жена
му је донела гумене кугле за
јачање мишића. Комшиница са
петог спрата му је донела чисту
постељину.
Једни су доносили супу у
кесицама, други кувану јунетину,
трећи витаминске салате, чајеве и
остале траве. Било је ту и крема за
остеопорозу, разних освеживача,
воћних коктела…
Свестан је да не може ништа
да узврати, а кад је већ тако, као
добар човек и болесник, остало му
је само да све то редовно користи и
да дародавце, при наредној посети,
у то увери. Поред редовне исхране
и терапије, у знатним количинама
трошио је и све оно што су му
посетиоци донели. Можда би
некада нешто и прескочио у
употреби, али се плашио да то они
не примате, или да се не дај боже,
наљуте. Није ред да се брука пред
људима.
Кад је приметио да организам
није у стању да све конзумира у
задатим количинама, одлучио је
да се одрекне редовне исхране
и терапије, и да пије и једе само
оно што су му брижни посетиоци
донели. Ионако није сигуран
у лекарску етику, а у доброту
родбине, пријатеља, колега,
комшија, нема разлога да сумња.
И све је ишло добро док му се
здравствено стање није погоршало,
па није сам могао да подигне главу.
Срећом, нађе се једна добра жена и
посуди му кревет са механизмом,
који је омогућавао да се болесник
може у постељи усправити. И тек
што је осетио олакшање обузе га
несагледива зебња и страх. Шта
ако умре на туђем кревету?! Како
ће после жени моћи погледати
у очи? Шта она после да ради са
креветом у коме је неко преминуо?
Било је касно да одбије такву
понуду. А како излаза из ове
ситуације није било, наш добри
болесник је одлучио да не умре.
Јер умрети, а не оставити чисте
рачуне, није људски. Тако је
васпитан.
Милан Ј. Михајловић
КРЕВЕТ
Слободан Срдић
»8«
Зоран Б Петровић
АНТРОПОЛОГИЈА БАНАНЕ
Прича каже : ономад пролазила колима поред луднице
двојица опозиционих посланика. И баш ту им се откине
предњи точак на ауту, купљен из неких донација (дазнт
метер). Приликом кидања точка, фелна је прецвиковала
главе сва четири шрафа.
Стоје опозиционари поред аута, чешкају се по глави,
онај виши, с ролном тоалет-папира у руци, каже :
” Поново каснимо ! Никад немам довољно времена да
урадим све оно што нећу. Док средимо точак, проћи ће
прасетина, Добро ако стигнемо на торту. ”
” Ја, једино упозорење које схватам озбињно, је сигнал
да ће убрзо да ми се испразни батерија на мобилном ”, за
себе коментрише други.
Кроз прозор ЛУДНИЦЕ, заштићен решеткама,
посматра их лудак.
” Што не поправите тај точак ? ”
” Ма опусти се, сви смо ми луди. Нећемо сад да се
такмичимо ”, каже посланик, власник тоалетне ролне.
” Сачекајте, каже лудак, само да управнику скинем
папагаје са дрвета, па ћу да вас подучим како да поправите
точак ” , довикује лудак и нестаје са прозора.
Други посланик виче за лудаком : ” Јел ти радиш у
ЛУДНИЦИ, или си пацијент?”
Негде са половине дрвета које је у дворишту допире :
” Ја сам, бре, истински луд. Умислио сам да сам мајмун.
Зато ме управник и шаље на дрво. Нисам као они елитни
грађани који по улицама скачу ко мајмуни, а тврде да нису
лудаци ! ”
Из дворишта се чује звук као да неко пада са дрвета,
кршећи гране испод себе.
”Што бре ниси користио реп, да се закачиш за грану ?”
хоће управников глас да сазна. Лудак одмахне руком.
” Више речи сам извукао из супе са словима, него од
тебе. А што ниси донео оба папагаја ? ”
” Донео сам ти црвеног. Онај други је још зелен ! ”
” Дао бих долар за твоје мисли, али мрзим да
преплаћујем ствари. ”
Лудак се поново , сав поцепан и изубијан, накекечи на
прозор.
” Слушај ти хигијеничар ! Ти, ти с том ролном
гузобриса. Вади алат и скини све точкове. Са три точка
имаћеш 12 шрафова. Онда сваки точак зашрафи са по три
шрафа, и ако не претераш с брзином, стићи ћеш где си
наумио ! ”
Двојица опозиционих посланика га забезекнуто
гледају.
” Шта ме гледате ? ЈА АКО САМ ЛУД, НИСАМ НИ
ГЛУП, НИ БУДАЛА ! ”
* * *
” … и тако ја, госн Зоране, кренем да купим новине и
Die Banane ”, прича ми један музичар који је дуго живео
у Немачкој. Мој колега са студија, крагујевачки вајар и ја
волели смо да седимо у башти кафане Балкан и шацујемо
пролазнике. Штос је био да препознаш гастарбајтера из
Француске. Кад бисмо одабрали своје кандидате, одна је
неко од нас дрекнуо : ” ФРАНЦУЗ ! ”
Увек се на позив окренуло бар двоје више него што смо
типовали. Наши људи невероватном брзином заборављају
материњи јњзик, порекло и корен уколико преко границе
проведу дуже од 27 минута.
. . . све више је неких људи, жена и мушкараца,
потпуно лишених могућности да разликују СЛИКУ од
СЛИКАРСКЕ ПАЛЕТЕ ! А управо они поново и упорно
позивају се на провидност, коју називају – транспарентност.
Провидност коју ови нуде није предвиђена за светло, него
је то нека провидност такорећи за таму.
И покушавајући да нам ту палету ”продају” као
слику, не знају да свака перспектива нуди нову и
другачију слику : крадљиваца, клеветника, изнуђивача,
сикофаната, удворица, дволичњака и добровољних оруђа
за мутне радње. Има их посвуда. Ипак, људи те врсте,
који просперирају у свим демократијама и чије су основне
црте лица у великој мери ружне, у жилавој повезаности
међу собом и својом клијентелом, делују као доњи свет.
Захваљујући блискости њихове душе с хладним доњим
слојем, они тако често носе израз ресентимана, лажи,
издаје и могуће освете, као рептили своје рептилство.
Попут гуштера, који осећа да је његово постојање
оправдано у свету гуштера, они имају мирну савест. Док
су, уствари, ОДВРАТНИ !
Све то долази као последица неспособности да се, чак и
нека ситница, опази и ”разуме” ШИРОКИМ ПОГЛЕДОМ
у свом целовитом природном окружењу (да не кажем
контексту). Ко гледа уско, никад не сагледава ДУБОКО,
јер му прва, чак и најмања препрека заклони све иза себе.
За децу која су уличарила последњих месеци, неки би
рекли да су Анђели и наша будућност, други би рекли
гомила шакала, напаљених женки и мужјака у терању, ја
бих рекао АНЂЕЛИ ГАРАВА ЛИЦА !
После ове пандемије почиње ”нови свет”. Свет ”нове
расе” (дигиталних робова) у којој за мене и моје исписнике
нема места. И то је веома добро.
Пре него што је све што је поседовало неку вредност
претворено у чисту забаву. А добро се зна да тамо ГДЕ
ПОЧИЊЕ ЗАБАВА, ПРЕСТАЈЕ УМЕТНОСТ ! Престаје
било која ВРЕДНОСТ ! Доживљај ”света” своди се само
на посредовање преко мобилно-телефонских слика,
порука и кратких изјава. Једноставно речено, све је
претворено у забаву и туризам ! А туристи су увек САМО
У ПРОЛАЗУ. Неки ШМОКЉАНИ плаше се да уз вакцину
не буду заражени чиповима, нано роботима, локаторима
итд. који би им угозили слободу. Ти исти ШМОКЉАНИ
инфицирани су, заражени и поробљени добровољно оног
тренутка кад су своју ”памет” импортовали у меморије
својих менталних протеза. Који размењују поруке са
”пријатељем” док пролазећи поред њега у стварном свету,
зуре у плочицу вештачког света који им је заробио свест
и отео душу.
* * *
Политика је незамислива таштина људи који су рођени
да буду кочијаши. Једини начин да се влада друштвом
јесте да се презиру сви остали, каже Фернандо Песоа.
А Бела Хамваш додаје : Наш простор је пренакрцан
одбојним зградуринама, зато је оно што желимо слободан
простор врха планине и перспектива мора. Много је
природе, мало је духа, много је места, мало је простора.
Ђузепе Томази ди Лампедуза у свом роману ГЕПАРД,
каже :
“Ми смо били Гепарди и Лавови; они који ће нас
заменити биће шакалчићи, хијене; и сви ћемо, Гепарди,
шакали и овце, наставити да за себе верујемо да смо со
земље.”
Ову анегдоту испричала ми је моја ћерка, а догодила
се за време њених студија сликарства на Националној
Художественој Академији у Софији.
На часу анатомије, професор пита студенткињу :
– Знате ли који део људског тела може да се повећа 8
пута ?
Студенткиња се зајапури, заусти, па стане.
– Није то што ви мислите, каже професор, то је зеница.
А ово што сте ви помислили, знам само једног из Пловдива
коме може да се повећа три пута. И узгред, сад је петнаест
»9«
Напомена:
Идеал свих афористичара је да смисле
афоризам трајне вредности.
Мени се десио сасвим обрнут случај.Једнога
дана није ми било све потаман, па сам одлучио
да смислим афоризам дневне вредности. И
смислим:
ОВАКО КАКО ЈЕ, НИКАКО ЈЕ А НИКАКО
ЈЕ ГОРЕ НО ИКАКО.
Но, сутрадан схватим да је узалудан рад
био на тзв ДНЕВНОМ АФОРИЗМУ, јер он, по
личном уверењу још више даље важи.
То ми да мотив, или задатак да тај тзв дневни
афоризам преправим свом унутрашњом снагом
на РАЗВУЧЕНИ АФОРИЗАМ, не бојећи се од
ОПАДАЊА СМИСЛА, ако има и сто речи!
Кад је добио коначну верзију; кад су читали неки
читаоци су говорили „сјајна ти је песма“, други „сјајна
ти је прича“, а мој коначни став је да је то тзв развучени
афоризам који има и наслов
ТАКО ЈЕ.
Овако како је никако је.
А никако је горе но икако.
Јер, да је икако не би било никако.
Боље је икако но никако.
Најбоље би било
да је онако како није.
Или, још боље да није овако како је.
Но није.
А да је како није, не би било како је.
А да није како је, било би како није
и опет би било боље но овако како је.
Никад није било
нити ће кад бити
онако како није.
А вазда је било
и довек ће бити
онако како је.
А како је, еее
е па ето тако је.
П.С.: Кад је једном приликом, у парку пред
Скупштином, легендарна српска глумица Светлана
Бојковић чула овај АФОРИЗАМ, питала је: “Гасподине
Саво, могу ли да вас пољубим? А Господин је Легенду
пољубио у руку. СМ
Саво Мартиновић
ТАКО ЈЕ
до дванаест, а воз за Пловдив полази у 13.00.
Чујем данас у суседном дворишту коментар за неког
клинца пубертетлију, који гласи овако :
” Тај не мисли на ”рибу” само кад га појури куче и
док прелази брвно !”
Па ме онда прену мисао. Чекај бре. Па неупоредиво
више је оних оматорелих пубертетлија по градовима
који не мисле о Вучићу само кад их појури куче и док
прелазе брвно.
Каква ће пустош да настане у њиховим животима кад
поменути више не буде на власти. У сваком случају, да
би ментално опстали, мораће непрекидно да зачикавају
кучиће и да прелазе брвна.
У сваком случају, МАКАР ЗАСЕЛИ И НА ЦАРСКИ
ПРЕСТО, И ДАЉЕ ЋЕ ДА СЕДЕ НА СОПСТВЕНИМ
ГУЗИЦАМА !
Понекад, кад се уморим, а припекло, онда испрегнем
вола из плуга, одведем га под орах, а ја се мало пружим.
Па се присетим се оног доба када се ђубрило само
стајњаком. У то време волови су били самосвојна врста,
горда, племенита и ИНТЕЛИГЕНТНА.
То с ИНТЕЛИГЕНЦИЈОМ, веома је загуљено.
ИНТЕЛИГЕНЦИЈА није ни генетска ни наслеђена
особина. Она се развија, гаји и негује васцели живот.
То је вештина помоћу које с најмање података изведеш
исправан закључак.
ИНТЕЛИГЕНЦИЈА мора да се научи !
А да би то постигао мораш да имаш садржај у глави.
Податке и сазнања који су увек заједно и непрестано
међудејствују. Не носиш их у спољашњој меморији
мобилног телефона.
Дакле, закључујем – НИСУ СВЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ
ПОДЈЕДНАКО ИНТЕЛИГЕНТНЕ. Они којима је за
међуакцију са светом довољно 50 речи, 70 англицизама
, 100 смајлија и мајмунско скакање у месту, сигурно
спадају на дно ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ.
Али, свет сачињен само од ИНТЕЛИГЕНТНИХ и
ТАЛЕНТОВАНИХ људи, био паклено место.
Неке приче су исечци из живота. Моје приче су
исечци из торте ! (парафразирам Хичкока).
Дакле, ако познајете неког из Ниш, (не из Ниша, јер
на таблу кад улазите у град пише НИШ, а не НИША), а
тај је некоме за вас рекао : ” Он је ИСПРДЕО ! „ знајте
да вам се не пише добро.
Онај ко је нишки ИСПРДЕО, није свирао у прсте,
а басирао из дупета као велики ГАРГАНТУА. Тај је
само једном рокнуо, тише или гласније, басасто или
сопрански и то му је био последњи допринос развоју
демократије у свету.
ЈАДАН ЈЕ ОНАЈ КО СЛЕПИЛО ОДАБЕРЕ КАО
„ПОГЛЕД НА СВЕТ“.
Ово су биле менталне фотографије из времена кад
су жене носиле сукње.
Из времена кад су носиле дупе у гаћама, а не гаће у
дупету.
А у најави је нова катедра на Универзитету из
НИШ. Највероватије ће да се зове : АНТРОПОЛОГИЈА
И ТЕХНИКЕ ЉУШТЕЊА БАНАНЕ. У блиској
будућности неопходан нам је школовани кадар за
ЉУШТЕЊЕ БАНАНА по факултетима, средњим
школама, а може и по кућама.
Миланко Каличанин
»10«
Ново Томић
ДОШЛО ТАКВО
ВРЕМЕ
РАЗЛОГ
Он је чиста вештачка интелигенција.
Зато га тако тешко разумем.
ПОМОЋ
Господар убрзано гради нове
и обнавља старе путеве у Јадру.
Исељавање ће бити олакшано.
ВРХУНАЦ
Ноћас сам био супер у кревету.
Ниједном се нисам пробудио.
ФРОНТОВИ
Кратку паузу у кампањи за литијум
Господар је искористио да изрази
забринутост за Србе на Косову.
САН
Целе ноћи у сну нешто ми попује
другарица. Велико је њено искуство.
Три неуспела брака и два оперисана
кука.
ЈУБИЛЕЈ
Господар присуствује
обележавању 70 година ЦЕРН-а.
Искористиће прилику да атомским
физичарима даде неке корисне савете.
ДИЛЕМА
Издувни гасови рогате марве,
што нас муче, па се чак предлаже
истребљење крава: је ли то ресор
министра пољопривредног или
министра војног?
ЈАКОЋА
Наши фудбалски репрезен-
тативци, пишу новине, „упућују
јаке речи” после утакмице.
Некад су упућивали јаке шутеве на гол.
СЛАВЉЕ
Неочекивано бурно славимо Дан
ослобођења од непријатеља коме
управо продајемо Србију.
СВЕ ПО РЕДУ
Почела хапшења због
настрешнице. Ако, ако. Пашће и
директор пијачне управе.
КУПИЈЕМ, ПРОДАЈЕМ
Господар би радо пазарио извесну
количину студената. Нуди повољне
стамбене кредите.
ДИЛЕМА
Верно младо чланство је сада у
дилеми. Да ли да купује дипломе или
станове?
ИМОВИНА
У политичком животу све је више
лепих ал’ сиротих дама. Некретнина
немају а од покретне имовине само
попрсје и позадину.
МАМУРЛУК
Савесно нас, ексклузивно, већ од
јутрос, обавештавају да расо лечи од
мамурлука.Не кажу шта лечи и од
вишегодишњег мамурлука.
НОВОГОДИШЊИ ПОКЛОН
А уместо кластера од ЕУ опет
добисмо фластер.
ОПАСНОСТ
Не дај Боже да се Путин и Трамп
сусретну у Београду. Овај ће одмах и
за то да „потроши” коју милијарду.
ПУСТА НАДА
Дан жалости за даном жалости.
Дана радости ни на видику.
ДОСТИГНУЋА
Најављује се отварање нових
деоница српских аутопутева,
најскупљих на свету.
ИСХОД
Они, изгледа, мисле да је најбоље
да буде појео вук магарца.
НИВОИ
Карлеуша каже да необразовани
клинци не могу да воде државу.
Стварно. Поред толиких клинова и
ћускија.
ПРЕДСКАЗАЊЕ
Како је кренуло, Трст ће опет бити
наш.
ПО РЕДУ ИЛИ…
Почело хапшење милиона,
милијарде су на сигурном.
НЕДОУМИЦА
Не разумем што су ови други
студенти толико навалили да уче.
Диплома може повољно да се пазари.
ЗНАМ ТЕ, ПУШКО…
Није значи топ него пушка. А и
Мандушић — зна се ко је.
НОВИ ГАНДИ
Господар креће у мирну борбу
против тероризма. Од оружја биће
коришћене само Вождове прангије.
НЕСПОРАЗУМ
Господар упорно тражи кластер,
они, боже ми опрости, као да му дају
клистир.
СТРАТЕГИЈА
Неподношљива лакоћа лагања
ДОБРА ВЕСТ
Нација нам, изгледа, пуца од
здравља. Хитна помоћ највише
збрињава пијанце.
БРИГА
Трамп почео да се љути на Путина.
Не брини, Владимире, Вулин је заувек
уз тебе.
ДОШЛО ТАКВО ВРЕМЕ
Слабо верујем својим очима док
Господар не потврди.
У ПОТРАЗИ ЗА…
Господар обилази тунеле у
изградњи. Тражи, изгледа, оно светло.
ОБЈАШЊЕЊЕ
Напад демонстраната на полицију
био је суров. Ишли су главама на
штитове и пендреке.
РАСКОРАК
Рек›о Коста да је кола доста.А ми
тек завртели Казачок.
Васил Толевски
• Македонац није луд човек – пре ће бити да је збуњен.
Луди су, заправо, они други
• Групног секса је било и у прошлости, али никада овако
добро организованог!
• Хитно је потребно да се престане с узурпацијом зелених
површина. Где ће народ пасти?
• Нормално је да се мокраћа налази у глави. Само је код
нас мозак – у подземљу!
• Некада су бербери имали муку с великим главама.
Данас с њима муке има читав народ!
• Оно што народ мисли о политичарима, политичари су
то већ учинили народу!
• Од два зла ми увек бирамо оно које има више гласова!
• Остварили смо значајан напредак – прешли смо са
лошег на горе!
• Оштећење људског мозга тешко је уочљиво на скенеру –
најпоузданије се открива када тај мозак буде постављен
на неку функцију!
• Наш човек не једе редовно – јер нема шта да једе!
Драгослав Јаношевић
»11«
Жељко Марковић
• Причају да кидамо! Најслабија смо карика.
• Ствари гурамо под тепих. Кључ нам је испод
отирача.
• Налазимо се између чекића и наковња. Кујемо
планове да се извучемо.
• Уродиће плодом, кад се договоримо на врх њиве.
• Не можете се ишчупати, ако вам корени нису у
подземљу.
• Јаја погађају оне, којима треба рећи: Иш!
• Кад је тишина парала уши, показали су
присутнима да за њих немају слуха.
• Ко је био на линији, види се кад подвуче црту.
• Кува се. Сада је фаза динстања.
• Завезали смо начисто! Како кесу да одрешимо?
• Пристојне своте узимају они који такви нису.
• Кад градимо пут, његова цена скочи неколико
пута.
• Лакше је писати сатиру, него живети у складу са
оним што пишете.
• У вођином говору, писац је препознао речи за
афоризам. У написаном афоризму, препознао се
вођа.
• Пољски афоризми имају коперникански обрт, а
српски теслијански осветљавају ствари.
Драгутин Минић Карло
НОВА РЕЛИГИЈА
Мој комшија Зека био је симпатичан , лепо васпитан,
али помало неспретан и несигуран момак. Учтиво је
поздрављао старије, лепо се играо са вршњацима, слушао
родитеље…А онда се, такорећи преко ноћи , претворио у
једног помало надменог, али свакако самопоузданог и ,
рекло би се, прпошног момка. Често је избивао из куће,
па су се родитељи препали да није постао члан неке
банде или, недајбоже, некакве секте. Почео је да лаже, да
старијима упада у реч, да фалсификује оцене у индексу…
На крају се испоставило да је постао полазник Академије
младих лидера владајуће странке.
Једном сам га зауставио и питао шта се тамо учи.
У почетку смо коментарисали и разрађивали божје
заповести- рекао ми јер.
Откуд сад религија у политици? Какве бог има везе са
тим? – био сам изненађен.
Е, мој комшија, не постоји само један бог. Има их више,
али се један баш истиче – одговорио је.
Мислиш на Исуса Христа ? – био сам збуњен.
Ма, не, он је превазиђен. Постоји један, чије име
стално помињемо и који нам је подарио , не овај, него
овакав живот – говорио је са жаром у очима.
Био сам затечен и , признајем, потпуно збуњен.
Добро, а како сте разрађивали божје заповести? –
прибрао сам се.
Почели смо од прве да је он наш господ бог и да
немамо других богова. Друга нам говори да не правимо
идоле и клањамо им се, осим ако нису на Пинку. Да не
узимамо узалуд име његово, ако нисмо у скупштини или
на ТВ дуелу. Затим, шест дана ради, али и седмог немој
да џабалебариш, него порани и заврши све послове до
вечери. Не губи време у кафићу уз пиво и капућино. Не
убиј, и зато у борби користи гумени чекић. И тако даље:
Не кради, ако нису избори у питању. Не сведочи лажно,
ако није у питању наш полиграф. Не пожели ништа што
је туђе, већ се само угради..- објаснио ми је Зека у једном
даху.
Па, добро, шта ћеш кад дипломираш ту академију? –
питао сам га.
Ништа. Постаћу редовни члан странке, а не више само
кандидат, а онда нема зиме за мене- рекао је уверено.
Шта ћеш ако странка изгуби изборе? – био сам
радознао.
Не бавимо се фантастиком. Наша вера је на реалним
основима и тако се понашамо- рекао ми је сигурним
гласом.
После извесног времена, кад ме је жена питала хоћемо
ли на изборе, слегао сам раменима и рекао : Нема сврхе.
КЕШАЊЕ
• Некада су се студенти кешали о трамвај. Сада се
опозиција кеша о студенте..
• Због цивилног патријарха стално се крстимо у чуду.
• Зашто навијамо за Русе? Зато што су јачи.
• Гласајмо за најбоље. Најгори су већ изабрани.
• Само домаћи издајници тврде да су студенти страни
плаћеници.
• Нове министре је изабрао гастроентеролог. Од тога ми се
стомак преврће.
• У Ћациленду има и времешних студената који желе да
уче.Џудо, карате, бокс…
• За неке је она хоклица код Трампа – света столица.
• И нови папа ће бити непогрешив. Само неће живети у
Председништву Србије него у Ватикану.
• Ој Србијо међу шљивама. Увезеним из Пољске.
Горан Ћеличанин
»12«
Иван Мрђен
КО ТИ ДАЈЕ ПЕНЗИЈУ?!
Обично уочи десетог у месецу у бифеу „Херцег Нови“ у групи
мојих исписника крене сличан разговор који уз одговарајућу
количину алкохола постепено прерасте у полемику, понекад и малу
препирку… На томе се срећом све и заврши, без свађе и ружних
речи, јер не седимо ми у оближњем здању иза Росандићевих коња,
које неупућени називају Народном скупштином.
Све почне кад се неко неопрезно похвали како је њему „већ легла“
пензија, што одмах бива дочекано традиционалним „значи, следећа
тура је твоја“. У сретнија времена, ако је таквих уопште било у земљи
Србији, прича би се наставила навођењем ко преко које банке прима
своју цркавицу… Што смо чули и претходних месеци, али већина нас
је у годинама кад се не сећамо ни шта смо јуче доручковали, ни шта је
синоћ имао да нам каже председник свега и свачега у свом редовном,
ванредном или специјалном обраћању…
Можда и због тога, а можда што некима тако одговара,
тек у таквим приликама најгоре прођу они чија је банка
најекспедитивнија а скоро никад не дођу на ред задрти који
чекају „исплату на руке“. Ем то потраје по неколико дана, ем им
паре прво прођу кроз руке вазда бољих а некад беше и лепших
половина, а ту је и млађарија, која се по кафићима вајка „не
можемо више да живимо од дедине пензије, мораћемо да му
нађемо неки пос›о“…
⁂
Овог маја, међутим, и што је још чудније баш на Дан победе,
нико да се огласи као „победник“. Неко би помислио да је то
због тога што се девети дан свибња у суседству и још двадесетак
држава слави као Дан Европе, па смо ето и ми постали Европљани,
макар у смислу да свако плаћа своје пиће…
Најцрње слутње мориле су оне који су помислили да пензије
касне јер је директор пензијског фонда данима имао преча посла
по „Ћациленду“, задња пошта Пионирски парк.
А онда је газда Влада свима викнуо пиће на рачун куће, па
се уз коментаре „ко каже да Влада не мисли на пензионере“
друштво мало орасположило и опустило. Таман да се најзад
зачује и то „мени јуче легла“, само што је уместо уобичајеног
и већ описаног наставка кафанске лицитације око тура уследио
веома озбиљан разговор, започет тихим питањем господина из
угла, који иначе важи за добро обавештеног:
„А преко које кладионице ти примаш пензију?“
Није пуно помогло објашњење већ поменутог директора ПИО
кад је традиционални „ћацилендски“ стајлинг, од скупих патика
до црне дуксерице и фантомке, заменио службеним оделом и на
некој од телевизија са наци-фреквенцијама саопштио како је „на
име доприноса за пензијско-инвалидско осигурање од 1. јануара
до 9. маја наплаћено 19,6 милијарди динара“, па се још похвалио
како је то „наставак ранијег тренда пошто је и прошле године
фонд остварио суфицит од 8,3 милијарде динара“.
„Шио ми га Ђуро“, рече један што зна да барата калкулатором
на телефону, јер ако кажу да је просечна пензија у марту износила
50.686 динара то поможено са 1.650.000 корисника даје износ од
83,63 милијарди сваког месеца. Друштванце из „Херцег Новог“
је више него искусно да би им замазао очи и помиловао уши
податак како се из доприноса месечно прикупи тек шест одсто
укупно исплаћених пензија. У преводу, остатак стиже из буџета,
а све већу промају у буџету мора неко да надокнади…
Тако смо стигли до кладионица и коцкарница, којих у земљи
Србији има више него основних и средњих школа заједно (2.900
према 1.333 плус 493). „Сунце ти, какав податак“, узвикнули би
у једној од многобројних реклама за ове сада већ институције,
од којих би свака, по локалу, морала да месечно, кад буџет оде
дођавола, допринесе са по 2,7 милиона динара.
То и није тако много, ако се зна да је тренутно званично
регистровано око 100.000 (словима: сто хиљада) паталошких
коцкара, који би у сличној за сада само хипотетичкој ситуацији
месечно „одвајали“ по 787.300 динара. Тада би сасвим реално
било да се у многим кућама поведе и овакав разговор:
„Деда, дај ми неку кинту за клађу“, каже унук у поодмаклим
двадесетим, кога су ортаци управо пробудили са „устај, брате,
почели Јапанци“.
„Не дам, ти си гори од наркомана“, узјогунила се старина, уз
бабину подршку: „Иди, ради нешто, кад већ ниси ништа завршио
од школе“.
„Шта је вама, људи?! Зар ви не знате да ћу вам ја све то
вратити кроз пензију!“
⁂
Изгледа да нас је умирило сазанање да нам је будућност,
бар што се пензија тиче, у сигурним рукама и да свака будала
која промаши „зицер“ у последњем минуту и обори пет хиљада
тикета, у ствари, ради за нашу срећу и добитак, па смо остатак
дружења провели у разматрању различитих идеја и могућности,
које нам пружа наша коцкарска држава.
Тако смо, миц по миц, присећајући се свих оних реклама које
су нас нервирале током спортских преноса, направили чврсту
шему за расподелу пензија кад питање „преко које кладионице
ти примаш“ не буде ни смешно, ни обесхрабрујуће како се
некима чини у овом тренутку. Уз напомену да овај садржај
није за непунолетне особе (пошто садржи реалне називе), то би
некако изгледало овако:
Војни пензионери би примали пензију преко „Адмирал
бета“, некадашњи музичари, глумци и остали сценски уметници
преко „Моцарта“, о туристичким посленицима и запосленима у
саобраћају бринуо би „Меридијан“, а о онима у чијим радним
књижицама су печати углавном пропалих грађевинарских фирми
„Октагон бет“…
Бивши просветни радници би, захваљујући колегама који
су предавали физичко, били на казану „Сокера“, док би они
са просечним пензијама, које већ поменути председник свега
и свачега стално упоређује са околним државама, прешли у
надлежност „Балканбета“…
Умировљени лекари, болничари и медицинско особље могли
би да бирају између „Вивабета“ и „Примабета“, док је за оне који
су читав радни век уживали у ладовини државне службе идеалан
„Супербет“.
Ту треба издвојити оно мало корисника највиших пензија
који би били пулени „Макс бета“… Најбоље би, као и увек,
прошли политичари, посебно они који на високим јавним
функцијама остају док могу да набадају на високим штиклама,
јер би се нашли на списку кладионице „Кинг“.
Има, свакако, и кладионица и душтвених делатности којих
нисмо успели да се сетимо, баш као што је при крају ове наше
разигране расправе приметио другар који обично стиже нешто
касније, упитавши „а шта ћемо са пољопривредним пензијама“.
„Е, то је толико ситно да може да обезбеди и Државна лутрија,
од оног што јој остане кад плати кречење!“
Слободан Срдић
»13«
Нинус Несторовић
• Да би победио било ког измишљеног непријатеља
народу не треба да помогне војска, него психијатар.
• У владајућој странци постоје две школе мишљења.
Обе су за неписмене.
• Пре студентских протеста само је један човек у Србији
знао ко је комплетан идиот. Сад сви знамо ко је.
• Највећи светски мафијаши за све послове којима се
баве имају благослов цркве. Наши и државе.
• Наше највеће патриоте су спремне да се против
измишљеног непријатеља боре до краја, не жалећи да
у тој борби дају и свој живот!
• Разлика између обичних и политичких курви: једне
продају тело, а друге душу.
• И политичке нимфоманке имају јак нагон, али не за
сексом, него за влашћу.
• У Србији овце и даље ћуте, ал’ јагањци никако да
утихну…
• Срби и Црногорци нису педери, него браћа. Зато једни
друге ниже од врата никад ни не хватају.
• Телевизор је опаснији за наш мозак, него звучни топ.
Оставља теже последице.
• Некад се то звало земља Дембелија. Данас је то
Ћациленд.
• Све свечане дочеке по селима, путевима и градовима
вођа је сам себи организовао. За испраћај ће морати да
се побрине народ.
• Дупеувлакачима је битно да буду први отпозади.
• Оно што у почетку није мирисало на добро је достигло
свој највиши еволутивни облик. Сада заудара.
• Пешачењем се побољшава рад свих наших органа.
Поготово државних.
• Не јебе нас само један човек у здрав мозак. Ово је
редаљка.
• Наша власт је својим деловањем претходних година
дала огроман допринос развоју науке. Поготово
психијатрије.
Драгослав Митровић
• Као отац није, али захваљујући студентима и ђацима, као
председник јесте успео да изведе децу на прави пут.
• Лоши ђаци беже из школе, а одлични пешаче, трче, возе
бицикле…
• Ко нас је клео није дангубио! Осим леба, огадили су нам се
и сендвичи и паризер и палачинке и гирице…
• Вук у деминутиву је поделио грађане Србије. На овце и
будуће нобеловце.
• Кратак опис Пионирског парка: Лево и десно од парка су
два тора, а испред парка стотине трактора.
• Док расту, банане висе на врху биљке, а када сазру леже
на врху кокаина.
• Ево доказа да у историји Србије није било већег скупа. На
Славији је по први пут попуњена Митићева рупа.
• Како да израчунате квадратуру круга? Саберите његове
квадрате у кругу двојке.
• Колико далеко је железничка станица Штрпци од железничке
станице у Новом Саду? Само тридесет и једну годину.
• Не буне се једино деде и бабе. У питању је синдром куване
жабе.
• По хиљаду пута сте чули „Нико нема што Србин имаде“, а
сада ћете по први пут чути оно што нема. Пали звучни топ!
• Једна фотографија премијера и 25 фотографија 25
министара. Окупација у 26 слика.
• Шта је оружана пљачка на аутопуту у односу на свечано
отварање аутопута?!
• У медицини се са АВ означава ретка крвна група, а у
скупштини Србије се са А.В. означава ретка болест.
• Некада смо имали само самофинансирајуће
студенте, а данас захваљујући председнику имамо и
самофинансирајуће професоре.
• Парола РТС-а: Председника за госта 13 година није доста!
• Ми чувамо ћирилицу! У потпису Архив Србије.
• -Попе, из чега се види ко је мали, а ко велики верник? -Из
приложеног!
Драгослав Јаношевић
»14«
Душица Милановић Марика
БАБСКА ДИПЛОМАЦИЈА
Сечам се, ка сам била малечка у комшил`к су доодила из
Београд две мушка дечица, они малко поголемшћи, ал смо се
играли заједно. Башта њим је одовде, а маћа озгор, изи Висок,
па ђи одведу једно лето горе и остаји ђи при бабу да поседу.
Преспала деца, дигла се, че доручкују. А бабата имала повише
унучетије, збере ђи узи астал и надроби њим лебац у жешко овчо
млеко па солне озгор шићерчек, и деца кусају ли кусају. Осем
овија помалечћити што су га остајили горе на посед`к. Изм`кнул
се:
„Баба, какав ти је ово хлеб?“
„Сине, убав је лебат, црн, ама благ.“
Оно истин, тегај се вечем ситно млело, несу били лоши
лебове. Ал детето се удзрло:
„Ја ово нећу да ти једем.“
А бабата:
„Ако сине, немој, оно истин лебацат црн. Не сећирај се,
пратила сам ја јутрос у град човека за бел леб, почеке па к`га
донесе, тегај че ручаш.“
Почекало детето, повртело се, малко се и заиграло сас деца
док му неје убаво исртел дудукат:
„Баба, где је тај човек?“
„Не знам, сине, забави се, еве и ја га чекам. На оваја деца са
че намажем по једну кришку с маз и с пипер оди црнити леб, а ти
почеке човекатога…“
„Намажи и мени мало да пробам…“
„Ако, сине, че ти намажем, тија л`жов се б`ш забави… Де
једни, па ка дојде, после баба че ти даде и бел лебац.“
Допадал се црн леб на огладнелото дете, неје више питувало
за човекатога. Све решила баба без карање и бези расправију.
Ка си некој умеје. Неје баба ишла у школе ама испадла
дипломат! Да је до мен, ја, грешна жена, гласала би таквеја бабе
државу да воде, ал кој ме питује, и мен и њи.
Ете тека!
РАТКО ПИЦКО
Од век је било, а тека че си буде довек, женско си отура
муку сас језик, и пожали се и повали се… Млого има оди које не
смејем да пискам, јербо че ме Обрад утепа, а мож и у апс да би
ме откарали, јал би ме женете по село исведочувале… Море мож
и да би ми некој стресал кошчинете, свашто си знајем… А преди
теб смејем да си излајем какво год ми дојде на језик. Затој, де да
ти опричам за Ратка Пицка, те на Милисава за башту. Једнуш
поче па ти не доприча.
Тија, ете, прекори ли су, надимци ли су, овдека су
како „добар дан“. Има и који се пувају што ђи окају по надимак,
дидзају си цену, још узну па си тој истетовиру негде куде се
види; ја, грешна жена, тој ценим да су заплеси, не мора никој да си
писује име на чело ни надимак на теквојте, да би га знали куји је.
Е, Ратка су на по башту му, кад је бил дете окали Ћерамида.
Тој млого длго, окали су га Ратко ка орате сас њег, ал кад га негде
спомену: Ратко Ћерамида, ил ете, Ратко на Ћерамиду. А башта
му је бил Ћерамида кој га знаје зашто, одавна било, белћим је
нешто тропнул па га дованули за речат.
Малко поподрасал Ратко, поокопитил се и сетил се за
девојчетија. И куде постара момчетија појду на игранку у друго
село, он се устатлаби сас њи. Казували су, ка види женско, зине
како Здравко за спржу. Једнуш пошли на празник, пременила се
момчетија, кој се нада на женидбу, кој иде саде на зглеџос, како
је да је, тија пут ич њим неје било до Ратка.
„Ратко, ти че си овија пут останеш. Иди игре клиску с
дечишта, друђи пут че те поведемо…“
Ратко се неје подал:
„А јок! Ратко да се клиска, а ви да се пицкате, нечу! Чидем
и ја!“
Они се усмеју и поведу га. По цел пут се, кажу, шољћали за
туја реч, и од тегај је остал Ратко Пицко. Так`в је остарел и тека
си је се и сћинул, лани умре, Бог да му душу прости. Оженили
га били младога да не орлеца, да се напраји на домаћина. Жената
била пешес године постара оди њега и цврсто га је држала, док
се не изм`кне – па ка се врне, она га пак прицврсти. Ете колко њу
је вредело, све док несу одртавели имала си је работу сас њег.
Остала је реч, и че си остане и по нас… ако некој вати, не
знају га куде је, ал знају да неје по работу, речу: „Отиш`л Ратко
да се пицка!“ Ако је вала, кви све пакоси залудњи мож на напраје,
мани там, пицкањето је за мерак!
Ете, тека!
Одломци из романа Грешна жена
Симонида Бањеглав
ЏА ИЛИ БУ
Убише ме дилеме!
У задње време
Много се мучим
Јер ми је тешко да одлучим.
Да ли је боље
Ходати кроз минско поље –
Или по жици?
Ићи по путу – или по пречици?
Са њим или на њему?
Опет упадам у дилему!
Да ли је шија, или је врат?
И да ли изгубити битку
Значи изгубити рат?
Знам да ће болете!
Претешку одлуку морам донети
На животној раскрсници!
Да ли врабац у руци, или голуб на
грани?
Svaka dilemma ме сахрани…
Nova dilemma која ме смара!
Паре или живот? Бирај!
А шта ми значи живот без пара?
Пороци, или душа у рај?
И где је свему томе крај?
Да ли је врат или је шија?
Да л’ проза или поезија?
Не могу више! Немам нерава!
И ко то мене вазда проверава?
Левица, десница или центар?
Бирам пред чији ћу олтар да
клекнем!
Немам коментар!
Ни да бекнем!
Више памети или више среће?
Нова дилема која се намеће!
Писмо или глава?
Дилеме опет убијају…
Бирај између правде и права –
Како, бре, да ми не додијају?
Кец или двојка?
Да ли риба или девојка?
Делије Север или Гробари Југ –
Опет изнова све у круг…
Да ли укусно или здраво?
Да л’ не да Бог, ил’ не да Ђаво?
Доста, бре, више разних дилема!
Хоћу да дремем!
Хоћу да снујем!
А не да што – шта одлучујем!
Саша Димитријевић
»15«
Љубомир Илић
РАЦИОНАЛИЗАЦИЈА
Председник општине, господин Макса, позван је на
хитан састанак у министарство финансија.
Одређеног дана, у заказано време, примио га је четврти
помоћник трећег заменика државног секретара и кратко
му саопштио:
– Господине председниче, увидом у наше показатеље
уочили смо нерационалну потрошњу буџетских средстава
у вашој општини. Ако одмах не станете томе на пут
бићемо принуђени да уведемо принудну управу!
– Значи, да је рационализујем?! – трепну председник
Макса а грашке зноја му оросише чело.
– Значи! – потврди четврти помоћник трећег заменика.
– За почетак укините непотребна радна места. И то хитно,
молим вас!
Сутра ујутру, председнику су донели систематизацију
радних места општинске управе. Секретарица је отказала
све састанке, пријеме и сусрете планиране за тај дан како
би председник могао да се посвети важном и неодложном
послу. Није шала, принудна управа вреба из прикрајка.
После неколико сати „студирања“ прецртао је следећа
радна места:
– саветник кафе куварице за горку кафу,
– саветник кафе куварице за слатку кафу,
– самостални референт за оживљавање духа прошлости,
– аплауз мајстор,
– менаџер за неспровођење предизборних обећања.
Саветник куварице за горку кафу била је тетка Анђа,
помајка председникове куме. То радно место раније није
постојало, али на кумин предлог господин Макса је частио
после изборне победе.
Е, онда се и његова жена досетила да њена најбоља
другарица саветује кафе куварицу како се кува слађа кафа.
Женина се не пориче, нарочито кад је муж на власти.
Шурак Пера је обављао дужност самосталног
референта за оживљавање духа прошлости. Радио
је савесно и предано. Његовим ангажовањем многи
покојници су се нашли у бирачком списку и сви су гласали
за председника.
Аплауз мајстор није Максин кадар. Њега је наследио
од свог претходника, али је био задовољан његовим
радом. Човек је од срца аплаудирао кад год је председник
имао јавни наступ, а често га је тапшао и по раменима.
Менаџер за неспровођење предизборних обећања био
је председников синовац Тоша, иначе несвршени студент
геодезије. Он није радио ништа, јер бирачи нису ни
памтили шта им је све обећано пре избора.
При крају радног времена прецртани кадрови су били
у кабинету председника.
– Господо, у циљу штедње и рационализације, а све у
духу нашег просперитетног развоја, ваша радна места се
укидају! Проглашени сте технолошким вишком!
– Је л’ ! – изрогачи се тетка Анђа, саветница кафе
куварице за горку кафу. – А што сам лепила твоје слике по
зидовима и наговарала народ на пијаци да гласа за тебе,
то ником ништа!
– А ја сам ти скупљала сигурне гласове! – укључи се
саветница за слађу кафу. – Ако останем без посла из ових
стопа идем да се учланим у опозициону странку!
– Мени дланови даноноћно бриде од твојих којекаквих
говоранција! И уместо повећања плате ја сам технолошки
вишак! – закука аплауз мајстор.
– То ми је хвала што си највише гласова добио од
покојника! – залелека шурак Пера, самостални референт
за оживљавање духа прошлости.
– Господо, предлажем да одмах ступимо у штрајк
глађу! Нико нема права да се игра нашим животима!
– испрси се синовац Тоша, менаџер за неспровођење
предизборних обећања.
– Тако је!!! – кликнуше остали.
– Зар и ти синовче Тошо?! – унезвери се председник.
– И ја, него шта! А ако то не помогне прелазимо на
мотку умочену у септичку јаму! – одговори му синовац
Тоша.
– Мот-ка, мот-ка, мот-ка!!! – орило се кабинетом.
– Чекајте, чекајте! – наједном се озари председник
Макса. – Ваша радна места су данас укинута, али већ
сутра ви добијате посао у новоформираној Агенцији за
рационализацију радних места!
– И шта ћемо тамо да радимо?! – заграјаше колективно.
– Предлагаћете председнику, то јест мени, која
радна места треба укинути у општинској управи у циљу
рационализације буџетске потрошње…
Слободан Срдић
»16«
Шимон А. Ђармати
КОФЕРЧЕ
Када су деца расејана по свету, плашио се летења
авионом или не, на исто ти дође. Ако хоћеш, не само да их
видиш, него и опипаш, загрлиш и изљубиш онако топло,
родитељски, као што си читав живот чинио, нема ти друге
него да летиш. Могао би и возом да имаш станицу одакле
ћеш да кренеш, као што имаш станицу до које треба да
стигнеш. Ова наша постојећа и годинама привремена,
измештена из велеграда, до које се стиже на основу
тајанствених мапа сличним онима са ознаком X која води
несталом гусарском благу а која се налази на пола пута
од одабране дестинације, углавном се користи за локалне
потребе по унутрашњости Србије. За путовање возом до
Лајковца. Као некада пругом истог назива. Али шта ћу ја у
Лајковцу или Чачку. Или у било којем граду који случајно
може да буде баш Ваљево. Мени не требају ни Лајковац,
ни Чачак а ни случајно и ни под разно Ваљево. Мени
треба воз који ће ме одвести у иностранство. Тамо где су
нам деца. Мало, никакво, клопарајуће превозно средство
на шинама. Сећате га се. Макар из каубојских филмова.
Нажалост, баш за такво никакво и клопарајуће превозно
средство које ће повезати престоницу са Паризом, као
некада пун тајни Оријент експрес или било којим другим
градом који случајно може бити и Хамбург, не постоје
директне шине. А путовати около наоколо, преседати и
премештати багаж јурећи са истим по перонима, стрепети
због евентуалног кашњења, у овим годинама није ни мало
забавно. И тако, пошто нема воза, а нећеш да се ломаташ
по аутобусима и настојиш да обуздаш простату до прве
паузе, јер они тоалети у њима нису у функцији, да се не
би прљали, како шофери објашњавају, мораш да бираш
авион. Јероплан. И наравно, без обзира на златни век, оне
најповољније летове. Не по удобности, већ по цени. А ти
авиони по ниској цени су обично и мали. Мада и њих има
разних. Али што Аустријанци имају мали авион?! Чудо
једно. Такве нико други нема. Али, шта ћеш. Мала земља,
па мали и авиони. Да којим случајем ти Аустријанци
живе у Србији, тај њихов Мали би у ствари био велики.
И комплетни. Јер као што је познато, неки наши Мали
су у ствари велики. И комплетни. Посебно један од
њих који је један од највећих и скоро најкомплетнијих.
Приликом провере карте за укрцавање у тај мали, рече ми
овоземаљска херувимка, проверивачица путника који се
укрцавају, да коферче, моје мило и драго коферче, које по
свим могућим димензијама (и појединачним и збирним)
припада категорији кабинских ручних пртљага, оставим
испред аероплана. Најпре сам се штрецнуо а затим се
мало нећкао, и смишљао шта да чиним. Стјуардеса је,
у знак поштовања ваљда, том истом коферчету окачила
око његове ручке неку папирну колајну као знак
распознавања и добродошлице. И поред свега, ја сам
чврсто решио да се ипак не раздвајамо те сам елегантно,
одговоривши извештаћеним кезом на извештачени кез
стјуардесе храбро ушао у авион. И покушао сам да мило
ми коферче сместим изнад наших глава, али авај места
за драгоценог заиста није било. Онда сам, пробијајући се
кроз масу оних који су тек улазили, изашао, и о туге моје,
сместио коферче са колајном на неку прљаву приколицу.
Бацио сам на њега поглед којим сам му хтео рећи да се
чува и не нагиње се кроз прозор, те сам се вратио у авион
и сместио се поред моје миле. То наравно није било ни
мало лако. Не због ње, која је сасвим пристојног габарита
и једна шармантна феш дама, већ због авиона који је био,
сад не бих хтео да га вређам и назовем пикљастим, али
некако скучен. А можда је стварно то моје мило коферче
било превелико, а не авион мали. Сам Бог ће га знати. Ето,
у тако малом авиону смо седели и очекивали да нам се
судбина насмеши и ми стигнемо у град хамбургера. Са
великом пажњом посматрали смо пантомиму стјуардесе
која нам је озбиљним изразом лица показивала како да
се везујемо и плашила показујућу како ће и одакле пасти
маске са кисеоником, а престрављивала показујући излазе
за напуштање авиона у случају опасности. Наравно, о
подели падобрана није било ни речи. Шта ће нам још и
то чудо. Важно је да знамо да су по два излаза напред,
у средини и позади. А где ћемо и у шта да изађемо? то
изгледа уопште није важно и у опису њеног посла. Онда
нам се из пилотске кабине обратио госин капетан Никола
Крстић, шеф посаде, пожеливши нам добродошлицу
и саопштавајући нам неке хиљаде метара на којима
ћемо да летимо. Споменуо је временске прилике и неке
могуће турбуленције током лета, али о њима нисам хтео
ни да чујем. Било ми је сасвим довољно оних у животу
и на копну. А право да вам кажем, није ми било ни до
чега. Ја сам само о мом коферчету мислио, узбуђено
очекујући тренутак када ћемо се поново срести. И у том
размишљању и бризи ми је постало кристално јасно
зашто нисам постао политичар. Ја за разлику од оног свим
и свачим намазаног и распеваног дебељка, никада не бих
могао да оставим и одрекнем се мог коферчета. Као што
се он тако срамно, без срца и душе одрекао оног… Знате
већ ког.
Нада Караџић
• Од гласа разума нема ни абера.
• Борба за власт је уродила плодом.
Овде више нико не влада са собом.
• Где лопов умеша прсте ту се граби и
шаком и капом.
• Народ је власти дао одрешене руке, а
она му је везала омчу око врата.
• Код усијаних глава је спржен мозак.
• Дају нам димне сигнале као да смо
индијанци. Опет нека паљевина.
• Они што се не чују већ су виђени.
• Склон је паду. Много се заноси.
• Опрао би он своју савест, али је нема.
• Наши стари непријатељи су наша
унутрашња ствар.
• Неки не могу опрати руке. Далеко су
од образа.
• Вођине јефтине форе народ је скупо
платио.
• Откад је покупио кајмак понаша се ко
смрдљив сир.
• Ненадмашни смо у промашајима.
• Европска унија ће нас примиту у
своје окриље. Само да нас пољуља.
• Постоје људи који из чистог једу
и у чисто лежу. Остало их чисто не
занима.
• Неки не причају сами са собом. Боје
се да се не побију.
• Издаје се за патиоту. Зато је плаћен. Мухамед Ђерлек
»17«
Перица Јокић
ПРИЧЕ У ШЕСТ
РЕЧЕНИЦА
КОМПАС
Тек што је стигао да притегне
каиш, панталоне су му спале одоздо.
У трговини тада нијесу постојали
каишеви за ногавице па је често на
посао морао да хода на рукама. Тада
би му глава била прилично ниско
и само је по ципелама препознавао
пролазнике, а до фирме је упамтио
неколико прагова који су му били
сигуран путоказ. У канцеларији су
му ноге у потпуности мијењале руке
и сви су се чудили како му не спадну
звонасте ногавице него без икаквих
утега, као уштиркане, стријеме
навише. Док му најзад из џепа није
испао изгубљени компас који је имао
фабричку грешку на релацији сјевер-
југ, односно, горе-доље. Од тада хода
нормално.
СТЈУАРДЕСА – ЦРНА КУТИЈА
На лету према Канарским
острвима, стјуардеса је изашла да
купи цигарете. Како није добро
залупила врата, почели су да испадају
путници. Да је бар неко од њих
користио сигурносни падобран, слика
не би била толико безнадежна. Када
се вратила без цигарета, јер нигдје на
околном небу није било продавнице,
стјуардеса је запазила да нема ни
авиона. “И овај је пао”, помислила је.
И увијек јој се то догађа кроз историју
авионских несрећа, а нико ту да
отвори пар киоска.
БИФТЕК
Један регистровани касапин, који
је уредно плаћао порез, тога јутра
је обрађивао свог првог комшију.
Поменутог несрећника су сви знали по
томе што је радио као коњ. Чак су га тако
и звали. Али то нема везе са касапином
који је имао завидно опремљену месару.
Можда једино то што је инкриминисаног
јутра за бифтек грешком умјесто коња
транжирао свог комшију, заборавивши
да му је коњ само надимак. Епилог: У
касапиновом дјелотворнику нема ставке
о употреби комшије, па порез на њега
неће морати да плати.
АУТО КАРТА
Шофер је узалудно покушавао да
свој камион попне на врх планинског
превоја. Ни карта са највећом размјером
није помагала. Учинило му се да су
путеви недопустиво уски и од много
лошег материјала. Сваки пут када би
упалио мотор и подметнуо ауто-карту
под точкове, ова би се зачас разбуцала.
Мора да је негдје погријешио. Или
камион не зна да чита карту, или су
овдје путеви само уцртани.
ПЛИМА
Острво Свети Марко је без
разлога остало одсјечено од воде
за пиће. Његови житељи су се пар
минута смијали због тога. Затим су се
уозбиљили. Мало су туговали, а убрзо
и пали у очај. Плима баш зна да мијења
расположење код људи који све више
попримају изглед трањавих риба и
непознатих морских специјалитета. А
острво се више не тражи двогледом,
већ маском за роњење.
ОСВЕТА
Послије своје смрти, убијени је
ријешио да се убици сурово освети.
Није посебно марио на то што је мртав.
Шта више, овај податак ће му добро
доћи као алиби. Чувши за намјере
свог убијеног, убица је премро од
страха. И само су га сахранили. Нико
не зна шта убијени може да направи.
ШТРИК
Електричар се попео на стуб да
затегне жицу. Дан прије, жена му се
жалила да нема гдје да рашири веш.
Електричар је био савјестан па је
поруџбине обављао редом, а ово са
штриком за веш било је на другом мјесту.
Мислећи да је она за њега најбитнија,
жена се одмах машила ширења веша.
Тренутак касније она би имала доста
примједби, али је некако чудно остала
да виси на високонапонској жици. И
некако се ућутала.
МАЗ-МАН
Себи често изгледам као ометен
у развоју. Не само зато што слабо
говорим – не знам ни ријечи – већ и
због тога што сам неспособан да било
шта сам урадим. Други ме толико
товаре и претоварају да се, махом,
једва и крећем. Ти други, такође, знају
и како да ме напоје и како да ме окрпе.
Увијек неког упошљавам и тај се о
мени брине колико може и умије. Моје
је само да будем кипер којем се слаже
број шасије и мотора са подацима из
саобраћајне дозволе.
ЗВОНО
Пред крај посљедњег часа нестала
је струја и звоно се није огласило.
Час је затим почео да траје у другим
димензијама. Када је ученик, из
посљедње клупе у ћошку, прозван
да одговара, питање му се учинило
доста тешким. На његово велико
одушевљење, добио је петицу, иако
није знао ни да бекне. Међутим,
налазио се на специјалистичким
студијама гдје ово и није оцјена за
понос. Тек када је добио негативан
одговор на питање да ли је онда
звонило за крај часа – пошто је тога
дана, као и обично, преспавао наставу
– схватио је да није више у првом
Основне и да вријеме тече независно
од електричне струје.
НЕМА ЗИМЕ
Једне године није било прољећа.
Богови задужени за ово годишње
доба строго су санкционисани.
Затим није било љета, јесени. Опет
санкционисања, па санкционисања…
Ова монотонија је некако морала бити
разбијена. И стварно, сад кад нема
зиме, значи да је све у реду.
БЕЗ КОНКУРЕНЦИЈЕ
За упис у државну Школу за
криминалце и лопове и ове године
влада велико интересовање. Нарочито
су популарни смјерови масовна и
свакодневна убијања, а на групи за
лопове највише се траже смјерови –
крађе на велико и што више. Ситна
џепарења се пребацују на дубље
џепове, а хладно оружје уступа мјесто
ватреном. Министарство школства
нема ништа против да се повећа
број уписаних, јер они по завршетку
школовања сами себи траже посао.
Само најспособнији са ових студија
буду задржани на одговорним
мјестима у државним институцијама,
скупштини или министарству, док су,
према способностима, предсједник
и премијер државе на врху. Кад се
отвори поглавље „Без конкуренције“,
само могу да нам скину капу!
НОВА СЛИКАРСКА ТЕХНИКА
Особа коју је сликар данас
портретисао, већ сјутра, нађена је
мртва. Такође, и сљедећа особа коју
портретише, убрзо бива мртва. Да
би био сигуран у своје видовите
способности, сликар ради још неколико
портрета. Све те особе, зна се већ како
завршавају. Сликара одмах ангажују у
крими служби која аутоматски задобија
повјерење у народу, јер је увијек
погађала ко ће бити сљедећа жртва,
неријетко и сама задајући сликару
кога да уради. У фирми га од милоште
надијевају Убицом.
Горан Ћеличанин
»18«
»19«
»20«
Драган Ускоковић
АНДАЛУЗИЈА
Почела је да ме узнемирава, ма шта узнемирава –
узбуђује ме помисао да одем у Андалузију.
Да прошетам по Алхамбри… посетим кућу Пабла
Пикаса.
Раскош без трунке кича…
Истина, нешто је по четири, а нешто по осам евра…
мораћу да уситним.
Човече, где ми је мобилни? Мобилни није имао чак ни
Флаш Гордон. Није ни Матке, али ко је Флаш Гордон, а ко
Матке? Звао ме да се нађемо на Зеленом венцу. Матке, а
не Флаш! Да ми прича о Андалузији. Нашао је мобилни.
Где да те нађем, питао сам?
Ако не седим иза картонске кутије, продајем неке
турске чарапе… онда носим ту кутију и ходам између
тезги. Одмах ћеш ме познати. Ако не по мени као мени,
кутија има рупе са стране, за руке. Уникат! Гледај најпре
у кутије. Поред продавнице рибе, има неколико нас са
кутијама, ја сам трећи здесна. Један продаје коре за пите,
па следи једна жена, али она није ту баш сваки дан. Фина
нека жена. Она држи сталажицу. Ситне колаче. За славу,
и народ купује и кад није за славу. Чак сам и ја, развезао
Матке, узмем тако до сто-двеста грама и од дуга времена
– чарапе, чарапе… па славски колач у уста. Ова ме нутка,
види да волим, узми, каже, морам кући, даћу ти упола
цене, само да идем… Муж ми вози четрдесет осмицу. Па
му смена траје… Да му спремим ручак, да не подгревам.
Јеси ли се возио 48-ом? Ау, што је ту гужва!
Једном један онизак и округао застаде крај мене. Гледа
поређане чарапе, мерка и пита: имаш ли 44 са штрафтама? Да
не стежу много? Таман да му кажем, а оно се колач залепио
за непце, па кхн, кхн, не могу да изговорим – иммммам… И
потрошач, замало купац, уплаши се кашља, короне, а мени
и сузе кренуле од кашља, па само ману руком и …оде. Зато
ти мене, брате, рокни мобилним… И чућу те, и видећу. А
у Андалузији… има Дан пржене рибе… покрај сокака Каља
де Сан Мигел, воља ти унутра, воља на штандовима дуж
сокака, мада је на сокаку јефтиније, поприлично. И цури
из рибе низ прсте. Дају они нама и салвете, по две-три,
зависи од купљене грамаже, али прође и кроз њих перфумо
да Спања, и не луфтира се… а ако се уфлекаш, не брини,
скинуће се само, петнаест дана, брат-брату.
Боље је да прво одем, мислим се док шарам погледом
унаоколо, или ме инфицирао Матке, или ме занела прича
о Андалузији…па кад већ идем, мислим, ако одем, да одем
у кућу на првом спрату, заправо у стан-музеј где се родио
дечак Пабло, а презиме је одабрао, не по оцу, већ по мајци
– Пикасо.
Управо то, а да ја прво скокнем до Бранковине? Да
протегнем ноге, да се надишем, да очи одморим, а поетеса
из читанке, узела очево презиме, Максимовић… Не, немој
ми прићи, хоћу издалека… Наша! Поштује реч, па да видим
где ју је научила. Да видим скамије, да видим мастионицу
и гушчије перо. Има ли магарећу клупу на крају реда?
Како се постаје момче, а како се задевојче девојке? Стоји
ли наслоњен прут крај улазних врата? Је ли било лакше
написати или наизуст рећи реч?
Сећам се, кад су мене одвели у школу, први пут, да
је један отац, у реду, испред нас, држећи свог уплашеног
сина рекао учитељу: „туци га као да је твој“. Раширених
зеница погледао сам у оца и осетио његов длан како ми
милује косу. Тога се сећам. Не сећам се да ли је и како
завршио тај дечак. Ја јесам. И зато ваља обићи школу
где је она учила слова, упијала реч… азбуковица. Свуда
сам базао по свету, а ето, не стигох у Бранковину. Како
ме лако завео Матке, пођи, да видиш где се родио највећи
сликар, пођи… Његов град, његов први цртеж, па други… а
ту близу је и онај глумац Бандераш направио кафе. Јесте,
мало је скупље, али… кад ћеш опет…
А наше ливаде, и брегови, шта ту има, ни пут није раван,
кривуда да те бог сачува, да простиш на реч, да те стомак
заболи. Нема адекватне галерије, нема пригодног атељеа,
нема мултилатералне књижаре, нема… ретко шта има. Ни
раскоши, али ни кича. А, ето, ту је пошла у школу наша
најбоља поетеса, ту је и дан-данас њена та иста школа, ту
је њена скамија, ту се учила речима, баш оним које бисмо
и ми сами морали правилно да изговарамо…
А где је сахрањена? Ту? Овде? Није у алеји…
А Маткета нисам ни видео, оно видео сам га… трчи,
онако, све са кутијом. Заправо, трчи Матке, а за њим два
комунална испектора.
Мирослав Средановић
• Пред тиранином се тихо говори. Да зло не чује.
• Грађани су неодлучни. Не знају да ли да више верују лажима власти или опозиције.
• На брдовити Балкан шаљу своје високе представнике. Да виде шта се иза брда ваља.
• Диктатор нема богатство у иностранству. Сиротиња му је на располагању у властитој
земљи.
• Министри су покретљиве фигуре. Лако се постављају и жртвују.
• Странци могу да у Србији бирају савезнике. Између четника и партизана.
• Народ је стабилан. Увек је у трпном стању.
• У Србији је лако доћи до правде. Довољно је отићи Богу на истину.
• Народу је превише власти. Већ је добио власт какву не заслужује.
• Режим је стабилан. Дрма државом.
• Државник облачи шаролика одела. Подобна својим говорима.
• Балкан је погодан за дуговечни живот. На Балкану се не умире од среће.
• Лако је на Балкану утврдити разлику између живота и смрти. Довољно је извршити
обдукцију.
• Откривени су злочини над Србима. Утврђено је да су сви страдали на правди Бога.
• Нема безвлашћа. На Балкану влада виша сила.
• Нису му књижевни радови празнословни. Приложио је и своју слику.
• Режим дозвољава незадовољним грађанима да дувају у пиштаљке. Док не изветре.
Горан Дивац
»21«
Радивоје Бојичић
КУВАЊЕ ЖАБЕ
Прво ћемо да прокрекећемо нешто о синдрому куване
жабе!
Синдром куване жабе је израз који се користи за
ситуацију када нека особа живи у условима који би требало
да буду неприхватљиви и неиздрживи за њу, али она то не
примећује зато што је у ту ситуацију доспела постепено,
привикавајући се на сваку појединачну промену, а не
нагло и одједном.
Пошто живимо у жабокречини, и пуноглавци знају да
жаба убачена у посуду испуњену врелом водом одмах их
ње искаче.
Али, ако се жаба убаци у посуду са хладном водом, она
ту остаје, чак и ако бисмо ту воду постепено загревали,
све док жаба не би била потпуно скувана.
И, потом, завршила у виду жабљих батака.
Кад се овако нешто прочита, нема Србина брата који
за себе може да каже да га не мучи синдром скуване жабе.
Јер нас Србе одавно су убацили у ладну воду.
Мора да је та вода на нас деловала освежавајуће, јер смо
баш уживали брчкајући се, па нисмо ни приметили како вода
почиње да се загрева причањем о шведском стандарду, плати
од хиљаду евра и нашем светлом путу у бољу будућност.
Ни осетили нисмо, па у складу с тим, ни прстом нисмо
мрднули кад су пламен на којем смо се крчкали потпирили
првим пуцњима, а вода у којој смо се нашли загревала се
на ратном жару, који се ширио као жестока ватра, што
нама уопште није сметало.
Наравно, да би вода што пре прокључала, морало се
додати горива, па су уследиле санкције, шверц, инфлација
и сва она чуда, али нама, у чорби у којој смо били мирођија,
не само да није било врело, него смо се осећали к’о у бањи
са термалним изворима.
Док смо се ми, све цикћући, кликћући и поскакујући
од среће, међусобно прскали, ни приметили нисмо како
су воду почели да загревају буразерским приватизацијама,
епском корупцијом, криминалним радњама и сличним
изворима одрживе енергије.
Нама то уопште није сметало!
А по чему смо то знали?
Знали смо, јер да нам је ово крчкање представљало неку
сметњу, ми бисмо ваљда нешто предузели против тога!
Али, ми јок!
У води, која је већ била близу тачке кључања, ми смо
пливали као да смо на Азурној обали, а ако би неко рекао,
„баш је ова вода топла“, презриво бисмо га погледали и
одговорили му: -Па што се, бре, купаш у млакој води. Ако
ти смета ово глобално загревање, одлиј свој мозак негде
на Аљаску, у Земљу Фрање Јосифа или срећу потражи на
Гренланду, па ти неће бити врућина“!.
Видевши мржњу у нашим очима, онај би заронио и још
не би ни дотакао дно, а ми бисмо наставили да уживамо
у брчкању.
И онда када је дошло до овога што је сада, ми већ више
нисмо осећали ни да ли је вруће, ни да ли је хладно, да ли
је дан или је ноћ, да ли је слатко, или је слано.
Што се емоција тиче, ми смо врелу и кипућу воду
осећали таман онолико колико је осећају рибић и
розбратна кад се добро продинстају.
Ето, тако смо ми прошли са тим синдромом скуване жабе.
Пошто смо потпуно обарени, с нама је могао да ради
шта је ко хтео!
Е, а да нисмо патили од тог синдрома, ми бисмо, као кад
се шћаше по земљи Србији, по Србији земља да преврне,
предузели нешто да се спасимо не само од зулума са
стране, него и од домаћих кнезова, који нису ради кавге.
Који, окупљени око казана пуном нас скуваних
жаба, непрестано
приповедају како
нису ни за каква
искакања из лонца,
него су искључиво
за то да се
проблеми решавају
на изборима,
уз толеранцију
и уважавања
демократских
начела.
А и зашто би
причали неку
другу причу, кад
жабе уопште и
не примећују
да је с њиховим
кувањем готово и
да су спремне за
кусање и сличну
дегустацију.
Љубиша Вељанчић
ПУТ ПОРЕД ЗНАКОВА
• Власт је изабрала Дух самопорицања, као стратегију за
контролу штете.
• Самим чином преписивања научног рада, он се исписао
из српства.
• Ригидан је, али у оном негативном смислу.
• Ко те био по ушима па признаде да си био
инструментализован?
• Плашити наше комуњаре обојеном револуцијом, то је
стварно црњак.
• Натерало и водитељке Дневника да шетају до стола пре
читања вести. У циљу нашег објективнијег информисања
то је до сада најважнији корак.
• Кад су већ добили све те награде, наши истакнути
прегаоци би могли сад мало да нас испрегну.
• И ја сам адреналински зависник. Гурам се за пилиће у
Лидлу.
• Судбина је тако хтела, да одем из родног села и плату
зарађујем снимајући емисије о значају останка у звичају.
• Пре се говорило: „Наиван као дете“. А сада: „Одлучује
у Пленуму“.
• Да се ви школовани шта питате, ви би нас политичаре
још увек држали у блокади.
• Агенција Мудис је оценила да је кредитни рејтинг Србије
сада смањен на статус Паламудис.
• Био сам и ја на улици, и викао: „Пумпај-пумпај!!“ – под
прозором једне ординације за пластичну хирургију.
• Немци против Србије воде хибридни рат. Да, то је оно
исто семе.
• Историја се понавља и опет је бука у моди. С тим што ће
обични демонстранти остати да лупају у шерпе, а вође ће
отићи за Шерпама на Хималаје.
• Ако сам добро схватио шта је канцеловање, то су ови
што на енглеском серу, а мене би да обришу.
• Шта је нетачно у песми: „Одлазиш а тако си ми драг!?“ –
а) радња, б) придев, или в) прилошка одредба за начин?
Ако не знаш, Потера може да почне.
Слободан Срдић
»22«
Александар Чотрић
ДОСТА САМОВОЉЕ
Више нисам могао да трпим. За мене одсад не
важи: „гледај своја посла“, „што видиш, не видиш, што
чујеш, не чујеш“, „не таласај“, „имаш породицу“, „зидови
имају уши“, „покорну главу сабља не сече“, „ћутање је
злато“, „зло се трпи од страха горега“, „беганова мајка не
кука“, „стрпљен, спасен“ и друге пароле које већ вековима
важе у нашем јуначком, слободарском и непокорном народу.
Тврдим супротно: да у ћутању и аминовању нема
спаса, осим за оне којима се на тај начин повлађује. Душа
се спасава тако што се проговори и каже шта се осећа и
мисли. Е, сад друга је ствар што се зато душа може растати
од тела, али боље и душа без тела него тело без душе!
Доста ми је самовоље! Зашто да само једна особа о
свему одлучује, а ја да све плаћам? Моја плата одлази на
финансирање њених мегаломанских пројеката, да би се
показала пред суседима и светом. Та ненадлежна особа се
у све меша, и у оно што не зна, и оно о чему нема појма. А
она нити кога шта пита, нити кога жели да слуша. Саветује
се само са собом, са собом прича, свађа се и мири. Шта
год да сам покушао да кажем, био сам сасечен у зачетку.
Сваки мој предлог је одбијен, као у јавном предузећу
незапослени који није члан странке.
Какав је то живот, јер, не дао ти Бог да се успротивиш!
Одмах будеш проглашен за непријатеља, неверника,
незналицу, неспособњаковића, нерадника… А будеш прoвучен
и кроз такву каљугу, да те ни девет вода не може опрати.
Еј, не иде то тако! Волови трпе јарам, а не људи!
Дошло је време да покажем да сам човек, а не во. И да то
покажем прво себи, па тој особи, а онда и свима другима.
Не пристајем више да будем пуки извршитељ туђе воље!
Нисам ја марионета, да ми концима померају главу и
наређују да њоме климам.
Одлучио сам, најзад, да организујем и своје
истомишљенике и сапатнике и да их путем друштвених
мрежа позовем на јавни протест против диктатуре,
тираније, аутократије, деспотије и самовлашћа. У позиву
сам навео и место и време одржавања протеста, као и
захтеве које истичемо сви ми чија се основна људска и
грађанска права безочно гуше и крше. Да и други сазнају
за наше муке.
А да ли је неко дошао, заиста не знам… Живо ме занима
како је било, али сазнаћу… Ја сам био спречен да одем
на овај протест и подигнем свој глас, јер ме је та особа,
кад је за њега сазнала, брутално спречила и закључала у
стану. Надам се, међутим, да су други имали више среће
са својим женама, и да су успели да се на време искраду
на више него оправдане демонстрације обесправљених,
дискриминисаних и потлачених мужева.
Зоран М. Јовановић
БАЛАДА О ВОЛУ
Знате оног вола, чика Јове Змаја
што ј› у школу неку морао да иде
склопио је савез с битангом из краја
са дипломом само да га други виде.
Кажу да је одмах у фотељу сео
да га не упрегну, да рало не вуче
и мукао тако, огроман, дебео
а пред газдом знао чак и да мјауче.
Тако из фотеље мукао на људе
или кад кроз фирму уз пратњу прошета
беснео је увек на све што се чуде
што има дипломе чак два факултета.
С купљеном дипломом и без дана школе
Во постаде главни, модерна елита
одговара само владару из сенке
што уместо њега баш за све се пита.
Сад из сенке влада битанга из краја
во уместо њега подмнетнуо леђа
и баш кад помисли да је главни баја
скупо ће га коштати услуга медвеђа.
Када дође време да се грешке плате
окрену му леђа битанга из краја
сви волови тако у животу прођу
остатак живота проведу без јаја. Зоран Михајловић
»23«
CHATGPT, НОВИ
САРАДНИК „ЈЕЖА“
Како су настале ове приче?
Ова сатирична прича о Александру Вучићу настала
је као резултат сарадње између „Јежа“ и ChatGPT,
савременог модела вештачке интелигенције. Циљ је био
да се, на сатирични начин, кроз лик Вучића осликају
политичке и друштвене прилике у Србији.. Уз помоћ
најсавременије технологије створена је комбинација
класичне сатире и савременог хумора, са искошеним
погледом на политичке феномене, а све у духу забаве,
критике и добре зајебанције.
“ВУЧИЋ И ЗЛИ ОПОЗИЦИОНАР”
Након година лутања по Земљи Обећања, Александар
Вучић је једног дана пронашао стари лифт у напуштеном
тржном центру који никад није био отворен – али је
свечано отворен чак три пута. На дугмету лифта писало
је: “БРИСЕЛ – ПРИТИСНИ АКО НЕМАШ ДРУГОГ
ИЗЛАЗА”.
Притиснуо је. Лифт је задрхтао, засветлела је табла
са текстом “Кренула европска интеграција”, али се врата
нису затворила. Уместо тога, из таме се појавио Зли
Опозиционар – лик са двоструким диоптријама, твитер
налогом и сарказмом у џепу. Имао је главу која се стално
тресла од индигнације и говорнички тон увек за децибел
јачи од потребног.
– Вучићу! – викну Зли Опозиционар. – Дошао је крај
твојој медијској бајци!
– Ко си ти? – упита Вучић, подижући маказе као да брани
национални буџет.
– Ја сам онај који је говорио док су сви ћутали! – загрме
Опозиционар. – Ја сам онај који је ишао на протесте и кад
је падала киша!
– А где си био кад смо градили Београд на води?!
– У води! – одговори драматично. – Јер ништа друго није
ни било осим рендера!
Тада започе епска битка:
Вучић је махао пројектима, отварао непостојеће фабрике
и махао анализама БДП-а.
Опозиционар је узвраћао твитовима, снимцима из
скупштине и папирима које је вадио из џепа као магичне
доказе о корупцији.
На тренутак се чинило да ће Вучић попустити, али
онда се десило чудо – из мрака је изашла маса људи која
је викала:
– Пусти га, бре, бар он нешто ради!
– А ви бисте опет ДОС?!
– Био је на РТС-у три пута дневно, то се не заборавља!
Опозиционар се повуче, зурећи у народ који га не
разуме.
Вучић подиже руке као маестро у позоришту и рече:
– Видите? Ја не владам, ја трајем!
Лифт зазвони. Врата се затворише. На дисплеју се
упали порука:
“Кренули сте ка ЕУ. Време путовања: неодређено.”
А у кабини, само Вучић и његов одраз у огледалу –
млађи, безбрижнији, и с мало више вере да ће једног дана
стварно стићи негде. Барем до следећих избора.
„АНТИКОРУПЦИЈСКИ СТО: МОДЕЛ 2025“
Једног лепог пролећног дана, Влада Србије је
донела одлуку која ће, како кажу у саопштењу, „заувек
променити однос државе према корупцији“.
— Од данас, сваки функционер добија
Антикорупцијски сто, најновији изум домаће индустрије
— изјавио је министар за транспарентност (новоосновано
министарство које се угасило два дана касније, због
техничке грешке у буџету).
Антикорупцијски сто изгледа као обичан сто, али
није! То је технолошко чудо, направљено у сарадњи с
домаћим ИТ стручњацима и једним кумом из Шапца.
— Столом се прати колико новчаница пролази преко
њега! Чим се појави кофер, коверта или торба, сто
заврши извештај, сам себе спали и пошаље димни сигнал
Агенцији за борбу против корупције! — објашњавао
је председник скупштинског одбора за морал, док је у
позадини неко викао „Купи глас за 20 евра и сендвич!“
На отварању фабрике за производњу столова,
председник државе је изјавио:
— Ово је доказ да смо најбољи у региону! Имамо
највише корупције, али и најмодерније столове. Ја сам
лично тражио да сто има и USB порт.
Наравно, сто није радио.
Утврђено је да га је монтирао брат од тетке једног
помоћника, који се квалификовао за посао јер је
некад држао кладионицу. Убрзо је установљено да
сто не пријављује мито — него га скенира, процени и
аутоматски дели: 30% иде донацијом у странку, 20% иде
у фонд за „инфраструктурне пројекте који се никад не
заврше“, а остатак се шаље у један трезор у Швајцарској.
— То је техничка грешка у софтверу, радићемо на
ажурирању — изјавио је портпарол Владе, док му је
микрофон био у џепу, а иза њега је пролазио нови џип без
таблица.
Највећа комичност ситуације открила се кад су у
новинама освануле слике функционера како седе за
Антикорупцијским столовима — али преко њих су
ставили пластичне столњаке.
— Јер, знате, као да сте ставили чарапе преко аларма.
Не детектује ништа! — објаснио је један од посланика,
који се случајно нашао у центру афере „Коверат у ковид
пакету“.
На крају дана, држава је званично прогласила борбу
против корупције успешно завршеном.
У званичном извештају пише:
„Корупције нема. Све је покривено.“
Југослав Влаховић
»24«
Радивоје Рале Дамјановић
ПУМПАЊЕ
Дедина унука добила је на поклон шарени балон.
Обрадована играчком, трчакарала је двориштем вукући
надувани балон који је лебдео у ваздуху. Занесена игром,
у непажњи је закачила стабло са дивљим ружама и балон
је, уз шиштање, пао на земљу.
Девојчица је бризнула у плач, а деда узео пумпу у руке
у покушају да оживи пробушени балон. Пумпај – пумпај –
напумпати не може.
Позвао деда бабу. Баба за деду, деда за пумпу, пумпај –
пумпај – напумпати не могу.
Позове баба унуке, студенте. Студенти за бабу, баба за
деду, деда за пумпу, пумпај – пумпај – напумпати не могу.
Позову студенти медије. Медији за студенте, студенти
за бабу, баба за деду, деда за пумпу, пумпај – пумпај –
напумпаше балон!
ЗВУЧНИ ТОП
Под утицајем студентских протеста и комшилука, жена
ми се покондирила и окренула против мене, тврдећи да је
наш брак запао у кризу. Прогасила ме за главног кривца
новонастале ситуације и поставила услове за оптанак
нашег брака. Сваке ноћи ометала ми је сан и провоцирала
ме узвикујући студентску паролу: „Пумпај, пумпај!“
Неиспаван, измучен протестима и несносном буком коју су
правили блокадери, био сам под константним притиском и
није ми било до пумпања.
Покушао сам да је уразумим комплиментима и
додворавањем, позивајући је на разговор, обећао да ћу
озбиљно размотрити њене захтеве, али није вредело.
Постигао сам супротан ефекат. У бесу је радикализовала
свој протест – бокирала је кухињу! Исцрпњен и гладан,
схватајући да је враг однео шалу, у последњем тренутку
сам успео да направим компромис са женом и склопим
примирје. Договорили смо се да она за вечеру скува домаћи
пасуљ, а ја да се вратим својим брачним дужностима.
Договорено – учињено. После дужег времена поста,
слатко сам се најео пасуља и преместио у спаваћу собу.
Ускоро ми се придружила и супруга. Скинула је одећу и
без речи легла у кревет – очекујући акцију. Пасуљ је почео
да делује. Искористио сам тишину и употребио звучни
удар! Зачуо се кашаљ и гушење. Моја лепша половина
излетела је у паници из спаваће собе као метак, борећи
се за ваздух. Легао сам на стомак, разбашакарио се на
француском лежају и блажено заспао као топ!
ПОНАВЉАЧИ
Историјо, наше Свето писмо
опет ништа научили нисмо.
Опет нисмо научили ништа
затрављене цркве и црквишта.
Распродасмо грунтове и куће
отерасмо младост у беспуће.
У корову остависмо претке
да их газе звери белосветске.
Војсковође – српске генерале
прогласисмо за дворске будале.
Образ српски дадосмо на рате
за опроштај молимо џелате.
Признадосмо без имало стида
недостатак очињега вида.
Хришћански смо опростили свима
нашој браћи – нашим злотворима.
Да л› ће моћи без имало срама
деца наша да опросте нама?!
Миленко Шарац
НАМЕТ
Невоље опет ничу
Уводе нови намет
Ускратили нам причу
И попили нам памет.
САВРШЕН ЗЛОЧИН
Истражни поступак није завршен
Сваки је рок већ пробијен
Злочин је био савршен
Не зна се ко је убијен.
ПРОДАЈА МАГЛЕ
Видим: многи се већ кладе
Слутећи промјену наглу
Но за нас још има наде
Ми ћемо продати маглу.
ИШИЈАС
Нека је добро, нека је жив
Нека му сложно кличе маса
А ти што мисле да је крив
То му је већ од ишијаса.
СВЕ И СВАШТА
Чудном стазом живот јаше
Припомогне некад машта
А та што вам СВЕ бијаше
Сјутра ће вам бити СВАШТА.
БИЈЕЛА ЗАСТАВА
Кад самре среће последње зрно
И нисте у побједничком саставу
Када све постане сасвим црно
Развите бијелу заставу
⁂
• Вођа нас упорно позива на монолог..
• Дворске луде су постале
последња линија краљеве
одбране.
• Не брину они о нашој глави
него о својој задњици.
• Кад се власт нађе између
двије ватре она упали трећу.
• Министру је урађен скенер
главе. Констатовано је да
тамо нема ништа.
• Кренули смо од нуле. И опет
ћемо!
• Наша историја је талац
географије.
• Вођа је опет испунио наша
очекивања. Слагао је!
• Политички мастурбатори
потражили су спас у крајњој
десници.
• У суровим временима се и лице
правде крије иза фантомке.
• Њену мрачну страну открила је
мјесечина.
• Није исто! Неки су се објесили, а
неки су само извисили.
Д. Дрљевић
»25«
Александар Чотрић
БАУК АФОРИЗМА
КРУЖИ ЕВРОПОМ
(Први део)
Пре него што уђете у историју
на велика врата, осмотрите где је
споредни излаз.
• Тофик Агајев (Азербејџан)
Рат је мочвара: лако је ући, али је
тешко изаћи.
• Светлана Алексијевич (Белорусија)
Будимо поштени: поштење се не
исплати.
• Иво Мијо Андрић (Хрватска)
Мало ко се диви онима који се
диве себи.
• Анатолиj Афанасјевич (Белорусија)
Не верујте псу! Његов најбољи
пријатељ је човек.
• Асијер Ахире (Шпанија)
Песимиста је онај који о сваком
својем пресељењу на ново место
обавештава погребно предузеће.
• Марсел Ашар (Француска)
Једина ствар која је гора од онога
што говоре о вама јесте оно што мисле
о вама.
• Тигран Бабајан (Јерменија)
Најгора врста глупости јесте
чврсто уверење да си много паметан.
• Ото Франтишек Баблер (Чешка)
Док се будале споре око укуса,
паметни пуне стомаке.
• Ираклиј Багишвили (Грузија)
Патуљак међу џиновима нема
себи равног.
• Јуриј Базиљев (Украјина)
У животу сам прочитао неколико
хиљада ремек-дјела. Бар тако је
писало у рецензијама.
• Миладин Берић (Босна и
Херцеговина)
Немојте никоме рећи да патите од
носталгије јер можете бити сматрани
реакционаром.
• Лучан Блага (Румунија)
Влада ће нас погурати. Значи,
најгоре је иза нас!
• Бојан Богдановић (Босна и
Херцеговина)
Код нас је криминал тако масован
да у њему не учествују само они који
су у затвору.
• Радивоје Бојичић (Србија)
Кад смо мали, воде нас за руку, а
кад порастемо, вуку нас – за нос.
• Анатолиј Борисоглепски
(Белорусија)
Не верујте да се у Шведској тако
добро живи. Ми смо познати по
писцима бајки.
• Сет Бремберг (Шведска)
Феничани су пронашли
новац. Једном – није никаква
уметност. Ми морамо да га
проналазимо свакога дана.
• Вјеслав Бруђињски (Пољска)
Све што сте обећали
народу, народ вам је омогућио
да имате.
• Владимир Булатовић Виб
(Србија)
Понекад је штета
пробудити из сна народ који
тако лепо сања.
• Валерију Бутулеску
(Румунија)
Неки су толико опседнути
образовањем и васпитањем
других да немају времена ни
за сопствено образовање.
• Оскар Вајлд (Велика
Британија)
Непризнатих будала има
много више него непризнатих
генијалаца.
• Ото Вајс (Немачка)
Најсаосећајнији човек је увек
онај који не може да помогне.
• Емануел Вертхајмер (Немачка)
Бранилац гради лажи на основу
истине свог клијента.
• Хајнрих Визнер (Швајцарска)
Многи су велики само зато што
око себе знају да окупе мале људе.
• Франтишек Вимазал (Чешка)
Тамо где двоје мисли исто, тешко
трећему.
• Жак Вирион (Луксембург)
Толико смо напредовали да више
немамо куд.
• Милован Витезовић (Србија)
На послу стољећа догодила се
пљачка миленијума.
• Владислав Влаховић (Црна Гора)
Еволуција је сјајна ствар! Спасла
нас је од зоолошког врта.
• Ванда Блоњска Волфарт (Пољска)
Сатиричару је најтужније кад га
сматрају хумористом.
• Младен Вуковић (Хрватска)
Ако ти пријатељи не завиде, значи
да ти нису прави пријатељи.
• Владимир Голоборотко (Украјина)
Једни су аплаудирали зато што немају
главу, а други да не би остали без ње.
• Аркадиј Давидович (Русија)
Одрастао човек не верује у Деда
Мраза. Он гласа за њега.
• Пјер Деспрож (Француска)
У нормалним државама ствари су
ужасно просте, а код нас су – просто
ужасне!
• Валентин Димитров (Бугарска)
Вођа нам је као Шехерезада. Да би
се спасао, сваки дан измишља нове
бајке.
• Витомир Долински (Северна
Македонија)
Председник је хоспитализован
с више фрактура логике и тешким
траумама морала.
• Алекс Доспијан (Румунија)
Највише мислимо на оне о којима
мислимо најгоре.
• Јандре Дрмић (Хрватска)
То што је вођа слеп, није његов већ
наш хендикеп.
• Миле Ђорђијоски (Северна
Македонија)
Да Шекспир није написао све те
драме, нико не би знао ко је он.
• Марјан Ејле (Пољска)
Будале говоре глупости, а паметни
то раде.
• Марија фон Ебнер Ешенбах
(Аустрија)
Ко каже све што мисли, не мисли
ништа.
• Волфганг Ешкер (Немачка)
Где је оптимизам обавезан, хитно
су потребни песимисти.
• Јиржи Жачек (Чешка)
Народ зна шта хоће. Зато му се не
сме дати да бира.
• Растко Закић (Србија)
(Из Панораме савременог
афоризма у Европи „Баук афоризма
кружи Европом“, приређивача
Александра Чотрића)
»26«
Драгиша Тошић
ПОЛИТИЧАР
Без сваке сумње, лепо се
уклопио!
Политичар је то, мили побро!
Откад је с врагом савез склопио
Кренуло му је ђаволски добро.
АЛФА КУРЈАК
Вучић, док још беше нејак,
Једној се је овци над›о,
А сад, кад је алфа-курјак,
Под шапом држи –цело стадо!
МИЛОСРЂЕ
Ево новог милосрђа…
Свет мења слику о Србима.
– Није баш сваки Србин рђа;
У сваком кукољу и жита има!
Жељко Желе Јовановић
• Нема непотизма у нашој фирми. Ево мој брат, ујак и
сестричина су ми сведоци.
• Рекла ми је мајка да дођем кући пре мрака. Ако је мислила
на медијски онда не идем нигде.
• У нашој улици једино се моји укућани чују како вичу.
Изгледа да остали не гледају вести.
• Народ је устао. Ваљда ће се ускоро и пробудити.
• Мој брат се запослио у зоолошком врту. Храни алигаторе.
Каже да му је посао лакши него раније када је радио у
скуштинској кантини.
• Још док сам носио патике на чичак мени су родитељи
говорили да завежем.
• -Сине, ако будеш лагао доћи ће бабарога по тебе.
-Да ме учлани у странку?
• Нису им стављали паре у ђачку књижицу, али су то
вишеструко надоместили преко партијске.
• Стиже да оде на пословни пут, да гостује у емисији, да
оде на пословни ручак па му не остаје много времена да
оде у затвор.
• Влада нам је вратила веру.
Верујемо да није могла да буде гора.
• У данашње време пужеви су једина љигава створења
која заврше са само једном кућицом.
• Није лоше наоружати се стрпљењем, мада су мотке ипак
делотворније.
• Изашао сам у протестну шетњу и одмах су ми досудили
грешку у корацима.
• Да наш народ није злопамтило показују резултати
избора.
• У свему су отишли далеко, али су нажалост још ту.
• -Џаба сте тражили правду. Ништа нисте добили.
-Није истина! Добили смо лакше телесне повреде.
• Прешло ми је у навику да нешто грицкам док гледам
телевизију.
Уз филмове кокице, уз вести нокте.
• Уписали смо дете на фолклор.
Нека научи на време да игра како други свирају.
• Читавог дана ме шетају од једног лекара до другог.
То је вероватно део терапије ако узмемо да је шетање
здраво.
• Све би било другачије да смо дигли руке на њих уместо
што смо од њих дигли руке.
• Један гостионичар решио је проблем са муштеријама
који пљују по поду. На зидовима је окачио слике
министара.
• Напипаће и они решетке само да извуку прсте из наших
џепова.
Нису овде чиста посла иако млади све више бришу.
• -Желите ли стан са погледом на банку, страначки
билборд или на гробље?
-Дај тај са гробљем, мање је стресно.
• Зато што смо једном ногом на Западу а другом на Истоку
не чуди што је само оно између ногу остало овде.
• Још две, три деценије па ће се ваљда завршити и ова
гладна година.
НА ОВОМ СВЕТУ
На овом свету питања су многа
У шта верује богомољка која не верује у Бога?
У шта верује капетан потонуле лађе
Када се сам на пустом острву нађе?
На овом свету питања многа стварају мору
у шта пред Божић верује усамљено прасе у обору?
У шта верује Деда Мраз када је докон
ко ће па њему да донесе поклон?
На овом свету на многа питања се одговор жели дати
у које снове верује човек који од несанице пати?
У шта верује онај који је изгубио веру
да ли је потпуно изгубио или и то има своју меру?
На овом свету стално се питања роје
у који срећан број верују они који не знају да броје?
На овоме свету једно веровање је сигурно,
за то не постоји лек
сваки дикатор верује да ће владати заувек.
Слободан Срдић
»27«
Миладин Шеварлић
СРПСКИ УСТАНАК
(Из необјављеног романа “Балканска рапсодија”)
Kада су остали сами,стари господин се удобно
завалио у фоте-
љу са излизаим меблштофом и мало поћутао.
“Знаш, понекад размишљам…Ти знаш да сам ја
историчар?”
Вук је климао главом.
Јохан је опет заћутао. Пушио је и гледао некуда далеко.
“Врзино коло…” – промрмља полугласно, па подиже
тон, гледајући саговорника у очи.. – “Ту сам био
кад сте славили тај ‹Први устанак›,буђење српског
народа,почетак модерне историје..›Српска револуција›!
Куповали смо неку фабричицу, па смо ту били.»
Угасио је енергично опушак цигаре у пепељари, па се
опет загледао у Вука.
“И? Реци ти мени, млади човече, шта је то такозвани
Први српски устанак?»
“Па…” – гледао га је Вук у чуду. – “Први устанак је…”
“Није!” – викну Јохан Јоановиц. – “Ја ћу ти рећи шта
је! Корумпирани нахијски кнезови, обогаћени марвени
трговци и шверцери, полако су постајали владајући
слој у српском, сељач- ком , рајетинском друштву са
периферије натруле Отоманске империје. Јасно?»
Вук је, затечен, беспоговорно климао главом.
Јохан се поново латио коњака и наставио професорским
тоном: – “И? И како је турска власт слабила, српска
локална самоуправа постајала је све бахатија. Сети се,
синовче, оне песме у којој извесни Бирчанин Илија,
застрашујућег изгледа, са толико великим брковима да
их носи заденуте за капу, дрско баца порез престрашеном
великом дахији, Фочић Мехмед аги, и још му не
дозвољава да преброји новац!»
Задихани приповедач застаде, Вук му, гледајући га
широм отворених очију, доли коњака, па, после краћег
колебања и себи.
“И?” – узвикну Јохан, дограбивши чашу с коњаком. –
«И,логично, под притиском те осионости, дахије…Шта?
Хајде, реци, шта?»
Вук је одложио своју чашу и збуњено гледао маркантног
старог господина, дипломату, шпијуна, историчара…
“Па, дахије…” – отпочео је тоном збуњеног ђака.
“Тако је, синовче!” – ускликну стари господин. – «Тако
је! Дахије праве спискове.. Шта ће, јадни? Зађу по
нахијама, и…Фак- тор изненађења! То је оно што ви
зовете ‹сечом кнезова›. Какви
кнезови, молићу лепо!? Осионе барабе, синовче,
тајкуни неписмени — исти ко ови ваши, што сад владају,
разумеш?”
“Али, ипак, постоји нека…” – покушавао је Вук.
“Не постоји!” . строго одговори Јохан Јоановиц, па,
са ужи- вањем, искапи своју чашу. – «Дакле, они
преживели са списка били су принуђени да подигну тај,
такозвани устанак. Попалили су неке турске ханове,
побили неке турске чиновнике, нахушкали народ…Турци
су зашли по нахијама, људи су, хтели – не хтели, морали
да се бране, тајкуни су их наоружали, повели и тако
је отпочео Први српски устанак. Али, гле!» – Поново
је напунио чашу и махао њоме лево, десно испред
носа, уживајући у племе- нитом мирису. – «Али,гле!
Срби, занети првим победама, крећу на Београд, освоје
га,направе геноцид над муслиманским ста- новништвом,
или етничко чишћење, ако хоћеш. Добро, жене и децу
потрпали су на лађе, па низ Дунав, у Турску…Али, гле!
Руски шпијун, тајкун Миленко Стојковић, зауставља у
Поречу лађе и вади из њих најлепше Туркиње, за свој
харем. Згодно, зар не?»
Гледао је Вука укоченим, већ помало замућеним
погледом.
“Ти знаш да је он имао харем?”
Па искриви уста у неку врсту мангупског осмеха.
“Знам” – одговорио је Вук озбиљно, као да хоће да се
огради од ласцивног тона свога уваженог госта.
“Знаш, него шта!” – весело узвикну стари дипломата,
шпи- јун, историчар и бизнисмен, машући чашом. –
«Срушили су,за- тим,» — спустио је чашу и добовао
кажипрстом по столу – «све муслиманске богомоље, сем
што им је промакла она мала џамија на Дорћолу,која и
сад стоји, за сад једина у Београду. Па су дали на аукцију
– ти ваши ‹кнезови› – сва турска имања, која су,затим,
сами у бесцење покуповали. Подсећа ли те то на нешто,
синовче? Ћутиш, ћутиш! Баци поглед око себе! А када је,
најзад, империја изгубила стрпљење и послала озбиљну
царску војску, настао је помор и покољ српске нејачи, а
такозвани нахијски кнезови, тајкуни, шверцери и лопови,
покупили су своје кесе са златни- цима и побегли, као
пичке, преко Дунава, у Аустрију!»
Опет је застао, хватајући ваздух. Лице му је било црвено
и мало знојаво. Одједном се слатко засмејао.
“А што си ти нервозан, синовче? Сипај коњачића!»
Карикатуре Зоран Петровић
»28«
Дејан Тофчевић
А САДА ЈА
Прво су ме тестером убили, затим секиром тесали,
драли и гулили.
На сунцу и ветру сушили. Па опет резали, тесали,
шмирглали. Онда су ме бушили, па брусили. Завртње
у моје тело увртали. Тровали ме разним фарбама, очи
цртали. Косу у главу садили. Осмех штемовали, а уши
чуљили. Конопцима везали и у дроње облачили. У
главу шешир закивали. Од тада ме више нема него што
ме има. Глупо ми име давали, ни имењака немам.
Мислио сам све је готово, док ми вила није удахнула
живот.
Управо се на то навикавам. И још ме питаш што ће
ми оштар нож и сатара! Идем сада код Ђепета да га ја
мало обрадим, па да види како је!
Само тихо да се не пробуди. Пссст…
Убица се увек враћа на место злочина.
Да подели аутограме.
Слађан Мартиновић Буковски
• Све наше пароле су извикана ствар!
• Кад су га питали какав тип жене воли, рекао је – није
важно само нек је мушко!
• Имао сам среће – да није дроге постао бих алкохоличар!
• Вођа бежи на челу колоне – кад је неко први, он је увек први!
• Кад год зажмури и замисли лепу жену – заљуби се на
први поглед!
• Његове заслуге за народ су немерљиве – што су му
заслуге веће, народ му је мањи!
• Можда сте ви испеглали ствар али су нама остале
опекотине!
• Где год ми виде рупу у биографији – пришију ми нешто!
• Није живот исто што и пољем проћи – живот је једна
урбана легенда!
• Обојену револуцију, измислили су намазани!
• Сини муњо, удри громе – рече небески народ!
• И ми коња за трку имамо… само је тренутно легао на руду!
• Некад су испирали злато, данас перу новац… вода носи све!
• Четири јахача апокалипсе… данас имају службена кола!
• Зинули смо од чуда… и прогутали још једну лаж!
• Једно народно веровање каже- ако влада падне на време,
година ће бити родна!
• Завршио је на ортопедији… а почео је на балету!
• Наша црна рупа има облик државног грба!
• Поховани мозак добије јаје у главу!
• Многи би да му виде леђа- зато им је показао задњицу!
• Наша демократија слави рођендан- упалите јој свеће а
народ нека дува!
• У Србији се све покренуло- чак је и Генералштаб добио ноге!
• Кад волови владају и прасе постане света крава!
• Није било тешко наћи рупу у закону- на том месту је
закон нестао у црној рупи!
• После најновије дијете, дебело сам смршао!
• Роде певају лабудову песму- треба омасовити шеве!
• Пао је у ватру… после се посипао пепелом!
Владислав Влаховић
ЕПИГРАМИ
Биће још ноћи и поноћи
У којима нам нема помоћи
Оно ће исто бити и дана
Слишних нама, с хиљаду мана
⁂
Једном сам за мало очевину дао,
Овоме што нас је најбоље лагао.
Али ме поколебаше неки што кажу
Сачекај због ових што још боље лажу.
⁂
Нема тог прозора на земљи ил’ небу
Да није доживио злоупотребу
Нити тог ока које није
Коз њега вирнуло у срце нечије.
Милорад Ранков
»29«
Небојша Реџић
АНТЕНА –
ЛОНАЦ
Београд,19.мај 2025.
Сећам се тамо неких година, почетком
60-тих, када сам скоро сваки други дан
“висио” на крову усмеравајући антену
према инструкцијама, одоздо. Био је то
читав тим…тата поред телевизора, мама
на улазним вратима, сестра испред зграде.
Наравно, имали смо огромну “подршку”
комшија и случајних пролазника. ГПС
још није био измишљен па је навођење
било преко јаке и (не)јасне аудио везе: не
ваља, врати…мало десно, шта радиш,
полако…е добро је, нема снега, не дирај
ништа…ајде силази…Пошто смо међу
првима у нашем блоку имали тв, неко
је једне вечери избројао 42 гледаоца.
Комшије, рођаци и пријатељи на каучу
или столицама, деца по поду, а стајање
у ходнику. Колико се сећам, гледала
се серија “Сервисна станица”. Сада је
телевизија сервисна станица сваке власти.
Да, морам да споменем и јединог
мајстора за ТВ у граду. Улазио би као
фурија, окретао Тв наглавачке, уз повике
укућана свих узраста; „полако, мајсторе“.
Мајстор је био Свевишњи који одређује
судбину нашег погледа на свет. Имао је
и снажну подршку дела посматрача која
се огледала у коментарима иза његових
леђа: „Ћути, наљутиће се, биће добро…“
Сада имам ткз. „паметни телевизор“.
Колики је екран, понекад помислим
да сам у биоскопу а да нисам платио
улазницу.
Сурфујем каналима и имам осећај
да ме поклапају таласи већи од оних у
Назарету (Португалија). На крају дана,
исцрпљен, контузован и конфузан
питам се: „шта се данас десило“? И тако
земаљски дани теку…
Мој паметни Тв сервира ми вештачку
стварност, постреалност и ко зна шта
још, док моја стагнирајућа природна
интелигенција одустаје, нестаје…
И реших да Мелтинг пот наше
стварности, на корак од експлодирања,
заменим правим, глиненим лонцем.
Земљани, глинени лонац. Нечије руке
зналачки и пажљиво су обликовале
комад иловаче. И док се на покретној
подлози безоблична маса претвара
у облик, искусном оку не може да
промакне ни најмање искакање,
заношење или безобличје.
Сваки такав лонац је посебан, за
себе, проверен, оверен, испраћен оним
чувеним мајсторовим: “може, готов је”.
А тај формиран комад земље
лизаће исконски пламенови у кућним
огњиштима, импровизованим
племенским ватрама, камењем
окруженим жариштима…
Колико ће жељних, сетних,
меланхоличних погледа изазивати
док се у ватреном окружењу сатима
ишчекује исход.
Колико речи, осмеха, задовољства,
сећања стане у тај глинени облик?
То није кутија из које могу да изађу
непријатне ствари. Самим својим
обликом, заобљеним, лоптастим,
округластим улива поверење у
доброћудност, благост, благодет.
А из њега се шири сав осећај дома,
припадности, заједништва, синергије,
љубави, задовољства, сећања и будућих
прича…
Најбољи и наједноставнији рецепт
за припрему свих јела у том лонцу
је: ставити што више љубави; остали
састојци –по укусу.
Да, и кад завирите у тај земљани
облик, видећете да нема дна, да се на дну
налази мрља која означава нови почетак.
Миришите, осећајте, верујте…
Миодраг Лазаревић
ЦРНИ ХЛЕБ
-Шта је, ово, комшија?! Још мало па
нећемо имати више пшенице белице,
да хлеб умесимо.
-Јес, мајку му! Ово време се
изокренуло начисто… мислим ту
на ове временске неприлике илити
непогоде. Као да се ваздух искварио,
нешто у њему има гадно, као да неко
баца отрове да усеви пропадну. А и
ови наши пољопривредници много,
брате, прскају те усеве, ко зна шта све
уносимо у организам. Па и ово воће,
лепо цвета, али код дође до плода, они
попадају, нема ништа, само остане
лишће на гранама. Једино њега да
брстимо као козе.
-Све си у праву, комшија, и слажем
се с тобом, али ја сам мислио на
градитеље путева и уништиваче
ораница. Направљено је толико
путева да од њих не може да се прође.
-А, ти о томе! Мора да буду добри
путеви свуда, по томе се види снага
земље и стандард људи. Без добрих
саобраћајница нема нама пута у
Европску унију. Посматрају они,
прате каква ти је инфраструктура у
земљи, тј. на земљи и под земљом,
не интересује њих да ли ћеш имати
хлеба. Снађи се за то како знаш и
умеш. А и треба, брате, да се смањи
потрошња хлеба, да будемо као они
на западу, поједу једну земичку и то
им је доста, а не као ми- по две векне.
-Нама је хлеб основна намирница,
за друго како буде. Али, уништава
се плодна земља, човече, а то је
благо сваке државе. Холандија на
дупло мање ораница производи више
хране него ми, а и кад то смањимо,
постаћемо Хондурас, а не Холандија.
-Ма, не секирај се, комшо, ми се сад
окрећемо вештачкој интелигенцији,
интернет технологијама, а они мало
једу, тако да ће нам требати врло мало
плодног земљишта.
-Можда си у праву, али пре неко
вече дојурио си код мене да позајмиш
хлеб јер су ти банули у госте кумови,
а ја сам ти дао целу векну. Други пут
ћеш добити вештачки хлеб!
⁂
• Србију су уназадиле отоманске,
фотељашке и канабе империје.
• У Србији сви узвикују: Косово је
наше!
• Најгоре је кад у држави царује
клада..
• Такве лажи свет није чуо. Само
Србија.
• И учитељица живота има купљену
факултетску диплому.
• Држава штити народ који нема коме
да се пожали.
• Говор великог борца за мир звучао је
бомбастично.
• Развојем високе технологије, људи
ће се ускоро вратити на дрво.
• Сви Срби испод једног вође.
• Неки су у Београду на води, а неки н
танком леду.
• На крају тунела светло. Од
локомотиве.
• Код нас од институција ради једино
јавни WC.
Мухамед Ђерлек
»30«
Небојша Трша Станковић
ЗАПИСКЕ
МИРИС
Какав сам парадајз јуче купио у продавници. Подсетио
ме је на детињство.
МИРИСАО ЈЕ НА „ЈУГОПЛАСТИКИНЕ“ САНДАЛЕ!
МИШЉЕЊЕ СТРУЧЊАКА
Кажем свом зубару:
-За две недеље идем на свадбј, за жуте зубе, шта би ми
препоручио?
Каже:
Па, за жуте зубе – плаву кравату!
ОПЕТ МИРИС
Једино добро код понедељка је:
ШТО СВИ МИРИШУ!
ДРУГА ОМИЉЕНА
Петак ми је друга омиљена реч
КОЈА ПОЧИЊЕ НА „П“!
ВЕЧИТИ КАЛЕНДАР
Толико ми је синоћ било досадно да сам листао
календар по телефону. Једино занимљиво ми је било
ДА МИ СТОТИ РОДЂЕНДАНПАДА ЗА ВИКЕНД!
ЕЛИОТ НЕС
Каже ми:
-Љубави је л’ то се диже?
-Уф… наравно!
-АЈ ДИГНИ СЕ ОНДА ПА НАМ НАПРАВИ НЕС
КАФУ!
ВЕРНИ ПРАТИЛАЦ
Муж је особа која иде иза тебе и говори:
-КАД СИ МИ ТО РЕКЛА!?
ПОГОДИ КО ДОЛАЗИ НА КАФУ
Сретнем комшиницу јуче и питам је кад ћемо да
пијемо кафу?
А она:
-Дођи вечерас, неће бити никога!
ЈА ОТИШАО, ЗВОНИМ, ЗВОНИМ… И СТВАРНО
НИКОН НИЈЕ БИЛО КОД КУЋЕ!
ТЕПАЧИНА
У секс шопу, бич 5500 динара.
ПА, ЗА ТЕ ПАРЕ ЋЕ СЕ ТЕПАМО С МОКРЕ
НОВИНЕ!
ПАМЕТОВАЊЕ
Не знам зашто метеоролози покушавају да ме задиве
знањем.
САМО МИ, БРЕ, РЕЦИ – КРАТКИ ИЛИ ДУГАЧКИ
РУКАВИ!
ЕПП
Замисли да порнић има рекламе:
НЕМОЈ ЈОШ ДА ГА ВАДИШ… ОДМАХ СЕ
ВРАЋАМО!
НЕПРОВЕРЕНА ЧИЊЕНИЦА
знам како може на основу три минута
ДА КАЖЕ ДА САМ ЛОШ У КРЕВЕТУ!
НЕМОГУЋЕ
Наука каже да током секса потрошиш калорија као да
си трчао 13 километара.
АЛО, БРЕ, КО МОЖЕ ДА ПРЕТРЧИ ТРИНАЕСТ
КИЛОМЕТАРА ЗА ДВА МИНУТА!
У ТРОЛЕЈБУСУ
Синоћ у троли питам старију особу:
-Бако, је л’ силазите?
Погледа ме и каже:
СИНКО С КУ›ЦА СЕ СИЛАЗИ, А ИЗ АУТОБУСА СЕ
ИУЗЛАЗИ!
(е, нека си ми рекла).
РЕШЕНА МИСТЕРИЈА
Питала ме је, где си био целу ноћ?
МОРАО САМ ДА ОСТАНЕМ У КАФАНИ.НАПОЉУ
ЈЕ БИЛО ЗАТВОРЕНО!
ИСПУЊЕНА ЖЕЉА
Питам баку, бако шта би желела?
А бака, мени, желим да будем жива и ништа више!
Рекох:
ПА, ДОБРО, СТАВИЋЕМО ТЕ У ТОПЛОМЕР
(каже: једи, бре, ти говна)
ФИЛОЛОГ
Кад ми неко каже: „Знам ја енглески, али не знам да
причам“!
ПА ШТА ЗНАШ РОЂАЧЕ – ДА МЕ ГЛЕДАШ НА
ЕНГЛЕСКОМ!
⁂
Је л‘ знате можда како се на кинеском каже „боли ме
глава“?
А, па они тај израз немају
ЗАТО ИХ И ИМА ДВЕ МИЛИЈАРДЕ!
Карикатуре Горан Ћеличанин
»31«
Александар Јелић
• Поштена је српска штампа, на страни је
Путина исто ко и Трампа.
• Тешко свуда своме без својега ! Ако
немаш везу, онда си до мојега.
• И вођа и данга постали су танга.
• (С)АМО (С)ТУДЕНТАРИЈА (С)РБИЈУ
(С)ПАШАВА.
• Штампа је слободна, док је власти
подобна. Кад за власт не збори, онда се
затвори.
֎
Живко Ђуза
• Са зебњом идемо у сусрет
новогодишњим празницима. Нова
година би нас могла у засједи дочекати
са новим поскупљењима.
• Пиши као што говориш, а читај као што
је написано. Омиљена ђачка крилатица:
“Преписуј као што је написано”.
• Пензије су смијешне. Измаме по неки
тужни осмијех и горку сузу.
• Ми смо мирољубиви. Склањајте се с
пута!
• Услов да уђемо у ЕУ је и да будемо
мимо свијета.
• Недоумица је да ли се од насилника
треба склањати у сигурне куће или јавна
склоништа!?
• Изградња јавних склоништа обавијена
је велом тајне.
• Признао сам све оно што сам учинио,
али тражим непристрасну истрагу.
• Ријешио сам се самоће. Страх се увукао
у мене.
• Осиромашени уранијум је заобишао
богате земље.
֎
Љиљана Крѕстић
• Власт своје златне полуге брани
гуменим палицама.
• Болесни зуб нашег народа могу да
исчупају јака правосудна клешта.
• Богати имају птичје млеко и магарећи
сир, а многима су и деца на белом.
• Будућност нам је на коцки јер је у
рукама троћошкастих.
• Вођи је крај владавине кад га неписмени
прочитају.
• Врхушка плива у богатству, а народ
дише на шкрге.
• Вода нам је дошла до грла јер су у њу
пала многа обећања.
• Велики део пореза који плаћамо иде на
хлеб преко погаче за богате појединце.
• Где преци ћуте, потомци арлаучу.
• Да бисмо вам веровали, закуните се у
све предходне лажи.
• Доста нам је празних речи, хоћемо да
чујемо прећутано.
֎
Марија Ранђеловић
• Лојални мрсе.
• Kад год је повуци потегни ми се
отегнемо.
• Иза кулиса падају маске.
• Цењени се продају.
• Празнина долази из главе.
• Висок датум осете ниске плате.
• Наше здравство је само себи пацијент.
• Вођа би требало да се уозбиљи. Постаје
смешан.
• На почетку беше реч. Реч по реч –
обраћање.
• Kо прљаво игра мора да се чисти.
• Дружба за службу.Служба за дружбу.
• Не пада круна без главе.
• Поједини медији не треба да се угасе.
Треба да се упале.
• Kад се политичари препуцавају, народ
је топовско месо.
֎
Радоје Николић
• Ликвидација није обично убиство, већ
државни посао.
• Боже, дај нам толико памети, да не
правимо глупости.
• Топ није најјача шаховска фигура, али
јесте најзвучнија.
• Креће се лађа француска, до
пристаништа солунска и носи отпад
атомски.
• Америка и Енглеска неће бити земља
пролетерска, а ЕУ нека види шта ће са
собом.
• Од колевке па до гроба, најлепше је
ћачко доб
• Од колевке па до гроба, најлепше је у
протесту доба.
• Он зна да би се на студентском
пленуму провео исто као његов
имењак на Брионском пленуму.
• Књиге браћо, а не вувузеле и
прапорци, рекао би Доситејев
наследник на месту министра
просвете.
• Први градови побратими били
су Содома и Гомора.
• Живот прође, а радни век никад.
֎
Тамара Лујак
• Што не сазри – боли.
• Дубина невидљивих ожиљака говори о
величини љубави.
• Мој садашњи дечко је будући бивши.
• Мале су победе велике за живот.
• Један си човек – и не можеш да се
промениш!
• Живот – вртешка за снове.
• Ако имаш свет у својој глави –можеш
бити сам и у сред гомиле.
• Жене су боље од мушкараца. Увек се
попну на више врхова.
• На Земљи смо само с једним задатком:
да волимо.Ни то не умемо.
• Битка коју добијете, а да је нико не
види, најчешће је најважнија у вашем
животу.
• Сами себе кажњавамо. За то нам није
потребан Бог.
• Колико само мена Месец има, па га опет
волимо.
• И драгуљу је потребна помоћ да би
засијао.
• Васиона не би преживела једно кидање
срца, а човек их преживи – онолико!
• Утврде смо на ветру.
• Има ли Творац творца?
• Живимо попут звезда: у блеску се
рађамо, унутарњим сагоревањем
одлазимо.
• Повреде срца невидљиве су, па опет
трују душу.
• Месец од Сунца добија и сјај и лепоту,
па му се опет дивимо.
• Живот се никад не шали.
• Интелигентна водо, име ти је – човек.
• Свакој је течности сан да се претвори
у миро.
• Кад срце копљем прободеш, оно крвари
речима.
֎
Александар Јелић
ТЕШКА РАНА МЛАДОГ
КАПЕТАНА
При јуришу важном
Изузетно снажном
На надмоћне трупе
Рањен сам у дупе!
Храброст сам показо
И колико вредим
Јунаштво доказо
Од тад тешко седим!
Доба ратна
Доба славна
За бежање
Идеална!
Сећања ме сустижу
У времену брига
Док вам ово пишем
Дупе мене жига!
Боли тешка рана
Из херојских дана
Подсећа на храброст
Младог капетана!
Горан Дивац
Зоран Михајловић
»32«
֎
Горан Иванковић
• Кажу да ђаво само једном долази по
своје. Изгледа да се код нас настанио.
• Не може свако да новинаре назива
инбецилима. То може само комплетан
идиот.
• Нису сви ветрови исти. Јебиветри су
посебан сој.
• Легли би они на руду, али се плаше
јарма.
• Он се никог не боји, сем оних који се
њега не плаше.
• Ко гледа само своја посла не види шта
други раде.
• Мање би лагао кад би више спавао.
• Они који треба да одговарају имају
право да ћуте.
• Криминал се добро држи, а и корупција
не попушта.
• Риба смрди од главе. Власт од врха.
• Кад се човек понаша као стока, ни стока
му није равна.
• Они који су скренули стигли су тамо
где им је место.
• Распродајемо рудна богатства. Да нам
не труле у земљи.
• Они који траже излаз не знају где су
ушли.
• До јуче смо радили против себе. Сад
радимо за друге.
• Поједини полицајци су лако ушли у свет
криминала. Пратили су криминалце.
• Лоше написан текст не може да поправи
леп рукопис.
• Наше пријатељство је челично – рече
рђа.
֎
Димитрије Вилазорски
• Живимо у дубокој држави. Зато дуго
тонемо.
• Немамо велики избор. Или ћемо бити
марионете, или ћемо скинути конце.
• Правди сви мажу очи, а она никако да
прогледа.
• То што сам мало померен је због тога
што су ме много намешатали.
• На путу у светлу будућност пропали
смо у црну рупу прошлости.
• Ми се не бојимо будућности. Навикли
смо да живимо у мраку.
• Ако се изгубите у судским ходницима,
наћићете се у неком лавиринту.
• Политичарима нешто фали. Немају образ.
• Наш Сизиф се жали да је цео врх против
њега.
• Нису сви криминалци заштићени
законом. Само они који возе мечке.
• Не можемо да се спустимо на земљу.
֎
Душан Видаковић
• У Србији је све мање незапослених.
Што је мање Срба.
• У Србији има све мање људи. И све
више људи се у Србији осећа сувишно.
• Ако хоћеш посао, онда се учлани у
партију. Ако нећеш да се учланиш у
партију, значи да си нерадник.
• За успех у Србији није неопходно бити
члан партије. Довољно је бити УДБАш.
• До оних које смо изабрали тешко се
долази. Лекара, као и политичара.
• Ко не успе да пређе бираче, неће успети
да пређе ни цензус.
• Народ је исти вођа. Само што вођа
сматра да је то плод љубави, а народ да
је последица свега по списку.
• Њихове крађе не би толико упадале у
очи. Да нису украли и душу.
• Све је скупље живети. Што је живот
јефтинији.
• Све што је лепо кратко траје. А некада
ни толико.
• Склон је коцки. Ради поштено.
• Србија је порески рај. За пореске
инспекторе.
• Српски политичари су озбиљно
схватили зелену агенду. Зато су
обезбедили повољне услове за
зеленашење.
• Живимо у облацима. Дима.
• Одрекли смо се будућности одричући се
прошлости. Због садашњости.
֎
Златомир Алексић
• Кад бих знао шта хоћу лакше бих рекао
шта нећу.
• Ја се не бојим. Мене други фарбају.
• Колико му ладимо кад-тад ће да се
смрзне.
• Народ све чешће излази на улицу.
Многима је то једини излазак.
• Много смо се ми опустили. Још мало и
почећемо да висимо.
• Код нас није тешко бити фин. Овде је
тешко бити.
• Мислили смо да има бујну машту, а он
има дијагнозу.
• Ко у првом мандату не обезбеди и унуке
неће добити другу шансу.
• Прво је вођа скренуо па за њим остали.
• Вођа је јако одговоран. Кривично.
• Од кад су лекари отишли у
иностранство код нас време лечи све.
֎
Јована Живковић
• У домаћина нашег рачуница проста,
од државе наше врло мало оста. Па
нас стиже и та несрећа, застава му од
државе већа.
• Његови захтеви молимо вас схватите то
људи, опасна је игра, кадија сведочи,
кадија те тужи, кадија ти суди.
• Радо Србин иде на митинге: ко за паре,
ко за сендвич, ко за претњу, ко за бич…
• “Подршка сељака” прича му мало јача,
сви трактори стигли без возача.
• Наш председник сметењак је прави,
уместо проблеме да решава он проблеме
прави.
֎
Љиљана Крстић
• Уличне пиштаљке су увертира за
лабудову песму.
• Дедови су им седели на троношцу, а
они су сада на трону.
• Демонстранти су претучени по
наређењу мало ударених.
• Друштвене мреже ће прве објавити кад
пацови почну да напуштају брод.
• Земља нам је разрована. Откопали смо
ратне секире.
• Због оних којима се прелива имамо
одлив мозгова.
• Због крупних крокодила у бари народ
лије крокодилске сузе.
• Завадили смо се с многима, а онда смо
се помирили са судбином.
• Закон је постао играчка за одрасле.
• Захваљујући онима што су постали
крпе, народ је у ритама.
֎
Милан Гајовић
• Наш диктатор је напреднији од
вашег. Користи савременије методе
заробљавања државе.
• Нико не може бити изнад устава и
закона. Осим великог вође, његове
родбине, кумова и пријатеља!
• Вођа је стао организованом криминалу
Огњен СтојановићСлободан СрдићМиланко Каличанин
»33«
на пут. И узвикнуо: “За мном!”
• Куд Његова Свјетлост прође, пролазе и
његове гориле.
• Добростојеће жртве дижу џелата у
небеса!
• Један Србин је толико етнички лијен да
га мрзи и три прста да дигне.
• Да у Црној Гори нијесмо благовремено
преваспитали своје претке Србе, они би
нас потпуно асимиловали!
• Мито је мјера вриједности бирократе.
• Кад се јаше наопако, магарац бира пут.
֎
Милан Пантић
• Онај који зна да купи диплому, зна и
коме ће се продати.
• Док се не расвијетле политичка убиства,
живјећемо у сјенци.
• Штрајкују адвокати! Све ће то народ
позлатити.
• Кад је друштво у криминалу, потребни
су му правни лијекови.
• Док нас нико не зове, вријеме је за
аларм.
• Однос полиције према студентима
зависи од начина на који њихова дјеца
долазе до дипломе.
• Борба против корупције би нас могла
увести у братоубилачки рат.
• Нико нема право да потпише предају,
али може слободно да дезертира.
• Изборна крађа није наш изум, наша је
ћорава кутија.
• У близини стадиона окупио се велики
број ненавијача.
• Кад прође пола мјесеца, могу да гледам
куд сунце хода.
• Блокаде дуго трају па се режиму
причињава да га блокирају вјечити
студенти.
• Политичари најбоље знају шта народу
недостаје. Оно што су од њега узели!
• У јавној кући се не можете обрукати ако
имате паре.
• Сукобе могу зауставити само они који
их подстичу.
• Морамо се задуживати, јер код нас
најчешће страдају недужни.
• Проблеми наступају кад је омладина
непослушна, а полиција послушна.
• Откад се фотографишемо мобилним
телефонима, фотографи могу да се
сликају.
• Код нас и глупост има рок трајања,
неограничено!
• Брзо се приближавамо нечему што се
још брже удаљава.
• Батина је у рају ушла.
• Радио сам темељно, што се није допало
подземљу.
֎
Нешко Илић
• Челични мост је одолевао зубу времена,
док га рђа није срушила.
• Везе политичара и криминалаца су
дискретне. То је јавна тајна.
• Вођа који поднесе оставку, зна кад му
је доста.
• Студенти иду до краја.Да би знали
одакле да крену.
• Смањили смо незапосленост.Неко је
отишао у овај, а неко на онај свет.
• Немогуће је сагледати дубину наше
кризе. Не види се дно!
• Откад смо остали без гаћа, примамљиви
смо за страна улагања.
• Верује да смо сишли с ума, па то што
нам ради нема везе с мозгом.
• Да би се многи вратили, један мора да
оде.
• Држава? То сам ја отео!
• Србија не сме да стане.Улица зове!
• Руше све што нису изградили.Оно што
су изградили руши се само.
֎
Русомир Д. Арсић
• Дођите да се не договоримо.
• Многи би као мачке, да преду, али без
вуне и кучина.
• Многи се муче и пате, само да не раде.
• Поштен лопов?! Па то је онај који само
узима, а не краде.
• Лопови су све угроженији, поткрадају
их поштени лопови.
• Сви би хтели да га нема, али да је ту.
• Радо Србин иде тамо где неће.
• Село би звало људе, али је остало без
гласа.
• Не чекајте ме, долазим.
• Стиже невреме, само да не буде
града, олује, поплава, врелина…
֎
Селимир Костић
• Горе је главни суд, а доле су
споредни.
• Река се вратила у корито.Није она
за каду.
• Нова нормалност је ненормалност.
• Мржња није нероткиња.Родила је
мржњу.
• У
мом сокаку би могла да се органитује
трка самозадовољства.
• Овај спин мајстор не зна да игра тенис.
• Ово је обојена револуција.Каки боја.
֎
Славица Агић
ШУПАЉ ЏЕП
О шупљем џепу бих могла причати приче,
ма могла бих написати и оду,
ал’ шупље је увек шупље,
шупље не пије воду.
Тако шупаљ, остављен, самотан,
самом себи је несрећан, срамотан,
али ипак креће у свет бели,
гледа како се неки други џеп цели весели.
Добро зна да такав
нигде он сам добро није дошао,
али ипак жедно у празнину гута све,
памти где је био и шта је све прошао.
Хтео би и он у широки, бели свет,
али га зауставља тај хендикеп,
ухваћеног у процеп и расцеп,
измучен, неприлагођен шупаљ џеп.
На крају се врати у љуштуру своју,
пресипљући из шупљег у празно,
трпећи живот свој тежак, свиреп,
јер никоме не треба, нико не жели,
крпави, ритњави шупаљ џеп.
֎
Славица Максић
• Млади траже своје место под Сунцем,
пошто су старији у сенци.
• Слушај овамо, шта је било: није то што
сте чули и видели!
• Јединствени су недокучиви, јер се
разликују од свега што знамо.
МићаМилорадовић
Драгослав Јаношевић
Мухамед Ђерлек
»34«
ЈЕЖЕВО ПОЗОРИШТЕ
Предраг Перишић
ТАРТИФ У“ ДАДОВУ“
/МИНИ ДРАМА/
НА СЦЕНИ ГРУПА МЛАДИХ ГЛУМАЦА…СТАРИ
РЕДИТЕЉ И УПРАВНИ
УПРАВНИК:: Драга децо данас почињемо пробе славне
комедије Молијера “Тартиф“…Комад ће режирати наш
прослвљени редитељ Јан Путник…молим аплауз за нашег
редитеља. Господин Јан је режирао велике преставе како у
нашим, тако и у низу великих европских позоришта..
ЈАН: Славни режисер који није ништа режирао
последњи двадесет година…
УПРАВНИК: Сећамо се његових представа из
Народног позоришта „ Царство мрака“ од Толстоја…
легендарне поставке… Брехта „ Кавкасти круг кредом“,
Расинове “„Федре”…
ЈАН: Од пре двадесет година….
УПРАВНИК: И наравно чувеног „Магбета” из
Југословенског драмског, са легендарним Љубом Тадићем
у главној улози…
ЈАН: Не, погрешили сте…са Бранком Плешом…
УПРАВНИК: Не, сигуран да је играо Љуба Тадић…
ЈАН: Ви боље знате од мене…то је била моја дипломска
представа……седамдесет и неке године…Боже томе има
више од педесет година…
УПРАВНИК: Добро, мени је велика част да славни Јан
Путник режира у “Дадову”, поводом дана нашег
позоришта. То је велики дан за нас, али и позориште
уопште…велики повратак на сцену славног редитеља..
Господин Јан ће ће вам се обратити са неколико речи о
представи…а затим ћемо прећи на избор глумаца!
ЈАН: Драги моји млади ви сви сањате да постанете
глумци…Ја вам кажем: пробудите се…Бити глумац је
најгора професија на свету…од тога је само горе бити
редитељ… стално зависите од других…чекате да вас
неко позове и да вам нешто понуди…чекате, а године
пролазе…Сав ваш таленат, све ваше идеје које сте имали
у младости полако нестају…као облаци у магли…као
балон од сапунице…распрсне се и нема ничега…сами сте,
напуштени од свих…
УПРАВНИК: Господине Јан, ја вас молим да се
вратимо “ Тартифу”. Да овим младим људима у неколико
реченица објасните шта је тај комад…какву поруку носи и
какво је ваше редтељско виђење…
ЈАН: Ја не знам шта овде тражим? Овде треба да раде
млади људи, а не старци као ја…овде треба да раде људи на
почетку, а не на крају своје каријере…ја сам на погрешној
адреси…извините, мени заиста овде није место…
КРЕНЕ ПРЕМА ИЗЛАЗУ
УПРАВНИК ТРЧИ ЗА ЊИМ
УПРАВНИК: Господине Јан, господине…молим вас,
вратите се…нама је драгоцено ваше знање и искуство…
ко ће ове младе људе да научи глумачком занату ако не
људи као ви… са толико животног искуства…са толико
вере и знања о позоришту…молим вас, помозите да ови
млади људи нешто науче…упутите их на праве стазе
уметности…знамо да с у те стазе пуне препрека, кривина,
да се ту често изгубимо… али уз вашу помоћ наћи ћемо
прави пут…
ЈАН: Добро. Шта је “ Тартиф” комедија или
трагедија…надам се да сте сви прочитали комад када сте
овде дошли… комедија или трагедија…
ТАЈАЦ
НИКО НЕ ОДГОВАРА
УПРАВНИК: Уплашени су, они су млади…наравно
комедија са елементима трагедије…или трагедија са
елементима комедије…Ја вас сада остављам…Господине
Јан када завршите пробу дођите код мене у канцеларију
пиће И наравно да потпишете уговор…а да, заборавио сам
да вам кажем: ово је вас асистент, ваш испицијент, просто
речено ваша десна рука…Ми га зовемо Мали…
ЈАН: Драго ми је… које сте представе радили…И са
ким сте све радили?
МАЛИ: ( муца док говори) Нисам до сада радио у
позоришту…више сам био потрчко, момак за све…где год
треба, ту сам…бифе, гардероба…сцена…свуда ме има…
ако треба да купим цигарете, или новине…
УПРАВНИК: Мали је син моје сестре… јако је
вредан…а сестра је остала без посла…логично је да
помогнем… брзо ће се снаћи… воли позориште…желим
вам пуно успеха у будућем раду…И већ вас видим на
Стеријином позорју! Срећно…
УПРАВНИК ИЗАЂЕ СА СЦЕНЕ
ЈАН: “ Тартиф” је комад о лицемерству, лажима
и преварама…Тартиф је једно од најзначајнијих
Молијерових дела. То је комедија у пет чинова, написана
у аклександринцу, у којој Молијер критикује религиозно
лицемерје…
ЗВОНИ МОБИЛНИ
ЈАН: Душо, не могу сада да разговарам, на проби
сам……
ГЛАС: ( OFF) Знам али морамо да разговарамо…ја сам
у орману пронашла твоја писма…
ЈАН: Чим изађем из стана ти претураш по мојим
стварима…Зашто?
ГЛАС: Претурам зато што ти стално нешто кријеш…
ЈАН: Ништа не кријем…
ГЛАС: Лажеш…нашла сам писма..
ЈАН: Каква писма?
ГЛАС: Љубавна писма која си писао Снежани Н……
ЈАН: Какво писма то је било пре сто година…
ГЛАС: То је само доказ да си ме одувек варао…
ЈАН; Али, ми смо тада били само колеге са класе..а ја и
ти смо се једва и познавали….
ГЛАС: Варао си ме са мојом набољом пријатељицом…
Боже, како је то романтично… Драга моја Снежана Н. Па
цео Београд зна ко је Снежана Н.
ЈАН: Али, драга ми смо тада били само колеге са
класе…
ГЛАС: Играла је у свим твојим представама…сви су
ми се смејали иза леђа…
ЈАН: Душо, на проби сам не могу да разговарам…
разговараћемо када дођем кући
ГЛАС: Ако ме затекнеш у кући…
ЗВУК ТЕЛЕФОНА У ПРЕКИДУ…
ЈАН: Као што сам рекао о чему је „ Тартиф“…Хоће
неко да ми каже о чему је Тартиф…читали сте комад…
ако сте дошли да учествујете сигурно сте читали драму…о
чему је Тартиф…шта приказује Молијер?
ТАЈАЦ
ЈАН: Ја имам 80 година и радим у аматерском
позоришту…то није у реду…са аматерима…ја имам шест
Стеријиних награде за режију…моја предства је победила
на позоришном фестивал у Авињону…ја сам радио са
великим глумцима Љубом Тадићем, Стевом Жигоном,
Маријом Црнобори, Виктором Старчићем…јел неко од
вас зна ко је Виктор Старчић?
ТАЈАЦ
ЈАН: Не…не…мени није овде место…смејаће ми се
цео град…дошао деда да ради да неком децом….сенилни
»35«
ИЗДАВАЧИ: ЈЕЖ И ГРАФИПРОФ
За издавача
СЛОБОДАН ФИЛИПОВИЋ
Главни уредник
РАДИВОЈЕ БОЈИЧИЋ
Контакт: +381643106107
rbojicic@sbb.rs
radivojeboji@gmail.com
Графички уредник
Јасмина Буква
Штампа
ГРАФИПРОФ
Максима Горког 1а
Палилула, Београд
ПРИЛОЗИ СЕ ОБЈАВЉУЈУ СА
ЗАДОВОЉСТВОМ,
ИЛИ БРУТАЛНО БАЦАЈУ.
ОБЈАВЉИВАЊЕ ПРИЛОГА СЕ
НЕ ХОРНОРИШЕ,
АЛИ И НЕ НАПЛАЋУЈЕ!
деда режира деци….не…не…на крају каријере…Не, не,
мени није овде место…Идем ја…
ДОТРЧАВА УЗБУЂЕНИ УПРАВНИК
УПРАВНИК: Господине Јан, смирите се…смирите
се…ми нисмо аматери, ми смо полупрофесионално
позориште… код нас играју и неколико студенета глуме
са ФДУ-а…
ЈААН: Боже, шта сам дочекао…Господине Управниче
је л’ ви знате колика је моја пензија…?
УПРАВНИК: Не знам, али могу да предпоставим…
ЈАН: Двадесетдвехиљаде….…Да ли с тим може да се
живи?
УПРАВНИК: Не може…
ЈАН: Не може…лепо сте рекли…а ја сам жив…ја сам
чудо природе…ја морам да радим..,.ја морам од нечег
да живим…ја сам живи мртвац…Хоћете да мртав човек
режира представу?
УПРАВНИК: Да…ви сте споменик!
ЈАН: Споменик који нико не посећује!
УПРАВНИК: Извините, стижу гости, морам да их
поздравим… Добро вече, господине градоначелниче добро
дошли на премијеру “ “Тартифа”…Добро вече градски
секретару, драго ми је да вас видим…Хвала на вашој
материјалној И моралној помоћи…О господине министре,
каква част…Дуго нисте били у нашем позоришту…
Надам се да ћете уживати у вечерашњој представи…ако
сте расположени на коктелу после представе, можемо да
поразговарамо о репертоару за наредну годину…а заузети
се,,,јавићу се ја у Министарство…
УПРАВНИК ЗАЂЕ ИЗА ЗАВЕСЕ
УПРАВНИК: Децо на сцену, још десет минута до
почетка…И где је тај проклети редитељ!
МАЛИ: ( муца) Сада је био ту…на сцени…не знам где
се изгубио…
УПРАВНИК: Иди и пронађи га… Добро вече, госпођо
председнице владе, каква част за нас аматере… Видећете
да нисте улудо улагали новац у наше позориште…
Наравно, на младима свет остаје…ако остајете на
коктелу после представе хтео бих са вама да разговарам
о реновирању нашег позоришта…обећали сте, има шест
година…добро, добро, није сада прилика…разговараћемо
другом приликом… Где је тај идиот од редитеља? Деца
се тресу од треме а њега нема…добро вече…господине
потпредседниче…да није било вас, не би ни било
вечерашње представе… Мали јеси га нашао…
МАЛИ: Све сам обишао нигде га нема…
УПРАВНИК: Не можемо да каснимо због тог лудака…
ИЗА СЦЕНЕ
УПРАВНИК: Децо још пет минута…на своја места…
знате своје улоге…дајте све од себе…председница владе
је у гледалишту…никада до сада није била у нашем
позоришту…ово је прилика…да гостујемо…да се
прославимо…
ПРИЂЕ МУ МАЛИ ВЕОМА УЗБУЂЕН
МАЛИ: Госпон Управниче…ја…редитељ…господин
Јан…
УПРАВНИК: Шта је са њим? Где је? Није ваљда умро
од треме?
МАЛИ: Није од треме…Господин Јан се обесио у
својој гардероби…
УПРАВНИК: Обесио се у својој гардероби?!
МАЛИ: Виси на довратку…
УПРАВНИК: Идемо децо, идемо…још три минута…
молим за потпуну концентрацију…светло спремно…
музика спремна…сви на своја места…
МАЛИ: Одрао је ногама сву фарбу са врата…ваљда се
бацакао…
УПРАВНИК: Јебем ти живот, а прошле недеље смо
фарбали сву дрвенарију…Боље што се обесио него да
је пуцао из револвер себи у главу…као у Чеховљевом “
Галебу… Сви би чули пуцањ и питали се шта се десило?
Добро је, добро је…нико ништа није чуо…Идемо децо, сви
на сцену…ништа се није догодило…радимо…лагано гаси
светло у сали…тихо музика…пали рефлекторе на сцени…
Неће бити „Тартифа“, али шоу мора да иде…( тихо) Мали
дај сутра читуљу у новине и купи венац…црвене руже…
Ја ћу вероватно морати да говорим на сахрани…Баш ми то
не треба..Али шта да се ради…Све је то живот…
Драги гости дошло је до измене у нашем програму.
Наш председник странке нам је послао поруку и честитке
за премијеру и предложио да скинемо овај комад са
репертоара јер је анти-српски, реакционаран, увредљив
за цркву, вређа наша религиозна осећања и подржава
студентске протесте. Уместо представе „ Тартиф“ на
предлог Председника, организоваћемо пријем, младих
чланова у странку. Они су наша будућност…Хвала
Председнику што брине о нашим младима. Моилм аплауз
за нашег Председника и наше нове чланове странке.
АПЛАУЗ
УПРАВНИК: ( тихо) Мали, нађи ми неки текст,
пригодан текст, када неко држи говор над мртвим телом…
Најбоље нешто из Шекспира. Хамлет над телом Офелије…
или Лир…боље је Лир, више му одговара по годинама…
Лир над мртвом Корделијом! То је баш узбудљиво…
И оштампај ми крупним словима да могу да читам без
наочара…због телевизије…боље изгледам на телевизији
без наочара….
КРАЈ
Саша Димитријевић
»36«
ПАСТЕР ЈЕ БИО У ПРАВУ. ПАРАЗИТИ ИМАЈУ ЗАДЊУ РЕЧ
ДОК СМО МИ СИСАЛИ ВЕСЛА, ОНИ СУ КУПОВАЛИ ЈАХТЕ
КАКО ТО ДА ЈЕ ЧОВЕК НАСТАО ОД МАЈМУНА, А НЕЧОВЕК ОД ЧОВЕКА?
ПУНИ СТЕ СЕБЕ. ЗАТО СТЕ ТЕШКИ ДРУГИМА
ЖИВОТ ЈЕ ЕП
НИЈЕ СВЕ ТАКО ЦРНО. БИЋЕ БЕЛАЈА
ДЕМОКРАТИЈА ЈЕ ТИРАНИЈА ПРОСЕЧНИХ
УТЕРИВАЊЕ ДУГОВА ИДЕ – ПОСЛЕ ЕРЕКЦИЈЕ СТРПЉЕЊА
ПРОПАШЋЕМО. ТО ЈЕ ЗА САДА НАЈБОЉЕ РЕШЕЊЕ
ОСТАВЉАЈТЕ РУПЕ У ЗАКОНУ – НАРОД ТРЕБА ДА ДИШЕ
А НЕКАД СУ БИЛЕ ЋОРАВЕ САМО КУТИЈЕ
ШИПТАРИ СУ СРУШИЛИ БРОЈНЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ И МАНАСТИРЕ.
РАДУЈЕ ЧИЊЕНИЦА ДА ЈЕ ВЕЋИНА БИЛА СТАРИЈА ОД ХИЉАДУ ГОДИНА
НЕКОГА ПОЛИТИКА УДАРИ У ГЛАВУ, А НЕКОМЕ ОДВАЛИ БУБРЕГЕ
ЖИВИМО КАО У АФРИЦИ. ЗА НЕКЕ НЕМА ХРАНЕ, ЗА НЕКЕ НЕМА ЗИМЕ
СРБИ СУ ЈЕДИНИ НАРОД НА СВЕТУ, КОЈИ ИМА ПРЕТЕНЗИЈЕ НА НЕКЕ ДЕЛОВЕ СВОЈЕ ТЕРИТОРИЈЕ
Радмило Мићковић
Миланко Каличанин